A osmeh je ostao u vazduhu

    -Izvolite šta ćete...imamo domaću,vinjak,votku,gorki list...

 Ove konobareve reči ga trenuše iz nekog dalekog sveta u kom je načas bio odlutao, naglo podiže glavu i onako suvo odgovori:

 -Može ovo zadnje...gorki list...i ostavite tu rakiju za svaki slučaj...

  Dok se konobar saginjao da mu dopuni čašu u tom trenutku negde tamo iza njegovih leđa ugleda nešto, što mu u isti mah odvuče svu raspoloživu pažnju...

  Crnka...(hej odavno se nismo palili na crnke)...vitka, visoka...crna mini haljina skroz pripijena uz telo...da naravno vitke i dugačke noge...crni karmin na usnama koje su se u tom trenutku smejale....i oči tako duboke i tajanstvene(naravno i one crne) koje te prosto mame da u njih gledaš danima, mesecima, godinama...

  Da bila je udaljena od njega par stolova, ali kad je malo bolje presabrao matematiku u glavi video je da su u pitanju stoleća, ako ne i malo više...

  U nekim ranijim epizodama bi sve ovo iznenadno vizuelno oduševljenje pripisao gospodinu alkoholu, ali zaboga proslava je tek počela i ovo mu je tek drugi, okej dupli, ali tek drugi gorki list....da mora da je neki drugi đavo u pitanju...

 Okej, rekao je sam sebi, bar ćeš imati zanimaciju uz ovo jelo i piće...

  Stara kineska narodna poslovica kaže da ako ti se neko trezan mnogo sviđa u pijanom stanju će ti se sviđati bar još duplo više...dodao bih tu i puta Pi pa sve to dignuto na kvadrat, ali to možda funkcioniše samo kod nas inžinjera...

  Sa svakom novom čašom svaljenom niz žedno grlo nepoznata devojka od preko puta mu je bila sve simpatičnija i sve gotivnija i žurno je upadao u situaciju zaljubih se u NN osobu na svadbi, slavi ili proslavi dana firme, šta god već gde si se tad zatekao...

  U svojoj smotanosti izbegavao je da igra partizanska kola, šote, čačak i koja sve god postoje, ali svaki izuzetak potvrđuje pravilo, a izuzetak je bio tako neodoljiv da ga je morao probati...

   Prvo pravilo ako si smotan za narodna kola ne ističi se nego diskretno prati ritam u pozadini-iskustvo koje se stiče godinama...

  I znaš onaj osećaj kada misliš da niko ne primećuje da stalno iznova i iznova spustaš pogled na te jedno istu osobu, e u tome je i najveći zajeb, ne što ona to primećuje nego i cela sala, naravno osim tebe, koji misliš da sve to radiš veoma diskretno...

   Hej, nasmešila mi se, ili pak nije....možda je ovome do mene...ma nema šanse vidi kako je smotan...možda se nasmešila konobaru, da joj dopuni piće....ili voli da se smeši kada je malo pripita...šta god već bitno je da se nasmešila i da je nekome baš lepo zbog toga...

  Po običaju alkohol i diskrecija su dva totalno suprotna pojma i kako je veče odmicalo više i nije pokušavao da diskretno sakrije svoje poglede, već se ponašao kao da gleda neku pozorišnu predstavu, trebalo je samo da udari jedan aplauz, pa da cirkus bude potpun...

  U jednom trenutku se pridigla sa stolice, pošla ka njemu, očekivao je da će mu zalepi šamarčinu na sred sale, ali samo je prošla pored njega i otišla na ono mesto, na koje i mi muškarci idemo često...

  Da je u ovoj priči neki normalan tip radnja bi išla tako što bi on krenuo za njom, stigao je negde usput, ispalio onu čuvenu foru na koju sve devojke padaju i posle toga bi se ređale one slike iz popularnih filmova i serija, jer zaboga, pa tako ceo svet funkcioniše...

  Ali jebiga u ovoj priči je glavni lik jedan smotanko, koji ne zna ni prvo F od te fraze na koju sve devojke padaju, tako da je po starom dobrom običaju iskulirao ovu muzičku pauzu i ispraznio još koju čašu...

   Za sve u životu postoji pravi trenutak i ako ga ne potreviš baš u sekundu sjebao si se za sva vremena-lekcija koju neki nikada ne nauče...

  Kažu prvih nekoliko čaša vuku na raspoloženje, a sledeće potom vuku na neku tugu i melanholiju...

  Ali ako neću Muhamed bregu, breg će Muhamedu...

   Stigla ga je taman na ulazu u onu prostoriju gde je nacrtana muška cipela...

  -Hej,izvini...sačekaj malo...da se upoznamo ja sam....

    ...da znam ti si devojka mojih snova, ona slika koja će me proganjati dok god sam živ...zbog  koje ću plakati uvek kada se napijem, zbog koje ću se potući uvek kada te neko po lošem pomene...zbog koje ću znati da je jedino na ovom svetu bitna ljubav i ništa više...ti si osoba koja ti jednom uđe u život i potom ti se sve prevrne naglavačke...

  Voleo bih da sam sve to rekao, umesto svog suvoparnog imena...da definitivno neke osobe ostanu smotane za ceo život...

  Kažu da postoje neke druge serije i filmovi i kojima se ne odvijaju samo lepe scene i koji nemaju obavezno srećan kraj...

  Karma ili neko slično sranje mi je odredilo da ja redovno zapadnem u taj žanr...jebiga kažu da to ne možeš da biraš...

 I proslava je otišla nekim svojim tokom...ostale su par rečenica sindikalnog tipa, ostali su negde u vazduhu neki najlepši osmesi, koje je svet do tada video....i ostala je jedna nedopričana priča....jedno sanjarenje i nada da će bar jednom u budućnosti i on lično zaigrati u filmu drugačijeg žanra...

Jedi,moli,voli

                                                      Šta je smisao života?

   Zbog čega se rađamo, zbog čega umiremo ima li neke poente u vremenu između ta dva pojma?

  Da li postojimo samo da bi puko održavali goli život ili postojimo da bi shvatili neke velike životne mudrosti?

  Toliko pitanja i toliko bar u načelu neuspešnih odgovora tokom vekova, jer za svaku individuu je odgovor na pitanje- "Koji je smisao života?" posve drugačiji i posve individualniji.

  Možda bismo lepše i srećnije živeli kada ga stalno iznova i iznova ne bi sebi postavljali, ali onda možda u tom slučaju i ne bi bili ljudska bića nego neko poput nekog viševekovnog hrasta, koji stoji tu na raskršću i ne pita se o ničemu već jednostavno samo živi.

                                               A stvarno, koji je smisao života?

  Da li je smisao života jureći kao muha bez glave od jutra do mraka da bi u svoj džep strpao sve veće novce, da bi imao za kuće u kojima ćeš retko kad boraviti, da bi imao za automobile koje ćeš retko kad voziti, da bi imao za skupe odmore u kojima nikada nećeš uživati da bi....

  Ne to za nikoga nije pravi smisao života, iako se mnogi trude da im novac bude ta glavna i jedina vodilja u životu.

  Kažu da je pravi smisao života otkriti stvari, mesta i događaje koji te čine srećnim i pustiti sebe da u njima uživaš punim srcem do kraja vremena.

  Ali baš u tome je i začkoljica, jer je tako teško otkriti šta nas to izistinski čini srećnim, koje su to one "prave" stvari zbog čega vredi živeti i pa da i na kraju i umreti.

  U kom trenutku to shvatiš da nisi srećan da nešto izistinski nije okej sa tobom, da to nisi pravi ti, nego samo neka ljuštura, koja ne živi onako kako bi trebala da živi, već životari, vegetira i puko održava svoje telo u životu.

  Kažu da je prvi korak ka izlečenju priznati sebi da imaš neki problem, da nije sve sa tobom sjajno-bajno i da mnogo toga tu ne funkcioniše.

 Drugi, i to onaj najteži, korak je početi aktivno raditi na iznalaženju rešenja kako sam sebe izlečiti, jer kao što kažu neki mudri ljudi jedino sam sebi možeš pomoći..

 Zatvoriš oči, pogledaš duboko u sebi i vidiš, saznaš svoje najiskrenije želje-ko sam ja, šta želim ja od života, šta je to što me čini baš, baš srećnim....i sve to postaviš kao pravi, jedini, onaj najveći životni cilj i po tome počneš da se upravljaš od danas, pa sve do kraja vremena...

                               A koje su to prave stvari,koje nas čine srećnim?

   Hmmmm...a koja je boja lepša plava ili crvena,da li je bolja zima ili leto?

  Za svakoga je odgovor na pitanje-"Šta me čini srećnim?" posve drugačiji...

  Jer zamisli da svi želimo potpuno iste stvari, na siti način, ali ono baš baš...da to bi bio neki skroz bljak svet u kome bi svi ličili kao jaje jajetu.

  I zatvori oči i pogledaj u sebe....ono što me čini srećnim je....putovanje po svetu, otkrivanje novih kultura, upoznavanje novih običaja....ili duboko zavaljen u fotelji svog doma proučavanje mnogobrojnih naučnih dela...isčitavanje velikih književnih dela...ili negde u ćošku svoje radionice uživati u svim čarima svog hobija....ili u mnogobrojnim sportskim aktivnostima...ili na obali nekog mora, okena uživati u pogledu i stisku ruke voljene osobe...ili jednostavno uživati u onima svakodnevnim sitnicama- ispijanju jutarnje kafe, sređivanju svoje baštice, vožnji bicikla....ma toliko je divnih stavri na ovom svetu samo treba naći ono što ti potpuno prija, prepustiti se i uživati punim srcem u tome...

To je ta sreća, to je to nešto što nas čini ispunjenim, to je to ono nešto što daje smisao našem životu..

  To putovanje ka svom životnom cilju je u stvari onaj pravi život zbog koga smo svi ovde na planeti Zemlji i zato zgrabi taj svoj život u ruke i jednostavno ga živi, živi....