2015-ta još jedna godina koju su pojeli skakavci

       2015-ta, kao i svaka godina, koja se završava na neparan broj je bila, pa hajde ne baš loša, ali ne vredna pomena.Ne nisam sujeveran samo sam statistički precizan i tako dobro upamtio te godine sa neparnim završetkom, ne niti jedna se nije bog zna kako pokazala, bar što se tiče mog života...

  A što se tiče Srbistana još jedna godina, koja će biti upamćena samo po tome što je prošla.

 Mi čuveni nebeski narod smo si dozvolili da eto još jednu godinu pustimo niz vodu, jer šta nas briga opšte je poznato da Srbi žive kao kornjače po 500 godina, tako da jedna gore-dole propuštena za sve i nije nešto bitno...
  Upravo pokušavam da se setim nekog iole važno pomena događaja i pošto mi na prvu loptu ne pada ništa, znači da ništa i nije bilo...

  Okej,nekome jeste, ali svima nam generalno nije, tako da kažem piši ništa-bez, a tome kome je bilo neka u svoje uspomene zabeleži te događaje vredne pomena...

Ma jebeš sve bitna je ljubav!

   Ponekad tako u naletu sumorne svakodnevice, događaja koji te okružuju, koji ti isisavaju životnu energiju vikneš na sav glas - "Život je sranje....Ljubav je sranje..."....

  Jeste u pravu si ljubav je sranje i samo ti si pametan na ovom svetu, svi oni što napisali romane i pesme, svi oni što snimili filmove i serije, u kojima dvoje uz zvuk muzike odlaze u zalazak sunca, a sve to prati tekst-"Živeli su srećno i veselo do kraja života...", su obične budale...

 Zašto te ponekad toliko boli kada na klupi u parku vidiš dvoje zaljubljenih, zašto te toliko bole sva ona srca, sve one ljubavne čestitke, sva ona sreća što vlada između dva bića...

 Kažu da ti ne može nedostajati ono što nikada nisi probao u životu, da ti ne može nedostajati neko tuđe iskustvo, nego da ono mora biti originalno tvoje...

Spolja gladac a, unutra jadac

  Nekada "long,long time" davno, pre nego što su postojali pametni telefoni, manje pametni računari, digitroni,satovi bez kazaljke, davno pre Fejsbuci, Tviteri, Viber-Vajberi i ostala "pomagala" ovog savremenog sveta sve je bilo skroz drugačije, ne niko nije rekao i bolje...

-E,ćao ....

-E,ćao....

-Kako si, sviđa mi se tvoja kosa, džemper, ma sviđaš mi se ti-sada nama otrcane fraze, koje su tada palile i žarile muško-ženskim odnosima,jednostavno,a delotvorno...

Starac Fočo od stotinu ljeta

 Kažu ljudi kako idu godine tako ti sve više dolazi iz dupeta u glavu ili rečeno malo književnijim jezikom opametiš se napokon...e, pa kažu,e pa lažu!

 I ja sam godinama čekao to evo sad ću budem ultra-mega-giga pametan, ali kako su godine prolazile video sam da od toga nema ništa...

  Sećam se razmišljanja sa 15 i ovih sa xxx godina(prim.aut. kažu da samo dame,ne uvek i ne stalno i oni što su pred penziju, a ne ide im se, kriju godine, tako da ja spadam u tu nepostojeću treću grupu) i sem nekih maleckih nijansi "životna filozofija" je tu negde manje-više ista...

   Da reći će neki to je tako debilno, da za tolike godine nisi ni malo mrdnuo, okej ima i onih koji će reći da je dobro ako celog života ostaneš dete, tako da ću ja ove druge uzeti kao opravdanje za to nigde           "nemrdanje"...

Kakve su ti misli takav ti je i život?!

  Kažu da je dobro da ti se raznovrsne misli motaju po glavi, da nisu sve istog tipa, usmerenja, nego da ima od svega po malo...

  Iskreno ponekad mi se po glavi motaju takve misli da se na tren uplašim samog sebe, upitam se -"Jebote,odakle ti sad ovo, ti si stvarno bolestan..." 

  I da ne bude zabune nisam ja neki potencijalni serijski ubica, neki sado-mazo psihopata, eto ponekad samo dođu te misli, pa iako znam da one u stvari nemaju nikakve veze sa mnom, da mi one ne mogu nikako naškoditi ipak imam blagu jezu od njih...

  Možda su to neke potisnute stvari, jer kad ceo život živiš ili bar pokušavaš da živiš kao dobrica, da u svemu i svakomu vidiš samo onu dobru stranu, ta tamna strana ličnosti, koju svi posedujemo, mora negde i da se ispolji...

  Ranije sam tako u trenutcima dokolice svojim amaterskim psiho-analizatorskim sposobnostima pokušavao da dokučim šta stvarno znače te "gadne misli" i naravno uvek me je ta analiza odvlačila na sasvim pogrešnu stranu...

  Kasnije kada sam (po)odrastao, pa mi neke stvari došle iz dupeta u glavu tim gore pomenutim mislima sam pristupao na sasvim drugačiji način...

 Nisu me više toliko plašile,nisam im više toliko davao na značaju, ali sam nekako iz njih naučio da izvalačim neke pouke, koje će mi stvarno koristiti u životu...

 I kažu da si sazreo kada si svestan sopstvene greške skoro u trenutku kada se ona i događa, kada u isti mah obratiš pažnju šta si rekao, šta si učinio, kada te toliko izjeda krivica, da ti više nikada ne padne napamet nešto tako učiniti...

 Hteli to sebi da priznamo ili ne svi mi učimo tokom života i ona fraza ljudi se ne menjaju uopšte nije tačna, već u sledećem trenutku si bar malčice drugačiji nego što si bio...

  E,sad i bitno je kada te stvari shvatiš, nije isto ako iste ukapiraš negde u dvadesetim, tridesetim ili u sedamdesetim, osamdesetim...

 Okej, neko će reći, pa niko ne zna kada će odapnuti, to da, ali šanse za taj događaj se sve više povećavaju sa protokom godina...

 Ipak da se ne lažemo, ne verujem da je i jedan čovek u istoriji shvatio sve, rekao-"To je to,ovo je suština života..."...

 Možda je i to ta glavna caka u stalnom učenju, stalnom usavršavanju i uvek kada misliš da si se popeo na najviše brdo vidiš da u daljini postoji neko veće...i tako dok si živ...

 I tako kada na kraju razmisliš sve te misli, koje ti nikako ne bi trebalo dolaziti u glavu ipak imaju neku svrhu, neko značenje...koje,e to već moraš sam ukapirati...

Sve se vraća,sve se plaća

  Hrabri stav iz ranih tinajdžerskih godina kada se mislio da se sve može,da se za bilo koje loše poteze u životu ne plaća nikakva cena, e slatke i naivne tinajdžerske godine...

 U godinama koje slede iako tu i tamo ponaučiš neku stavar i dalje se busaš u grudi kako će tebe neka karma zaobići i kako za neke stvari nikada nećeš platiti scenu...

 I iako te tako s vremena na vreme život demantuje ti misliš to je samo izuzetak koji potvrđuje pravilo da ne moraš palitit cenu za neke stvari,pardon greške koje činiš...

 I tvrdoglavo guraš napred, ne želeći da izvlačiš ikakve zaključke, pouke, misliš da će ako dovoljno budeš uporan zid pasti,a ne popustiti tvoja glava...

 I neke stvari te ubede,odnosno ti sam sebe ubediš da si iznad svega, da tebe ne kače zakoni karme, da si ti neki izuzetak na ovom svetu...

 I tvrdoglavo guraš napred, uvek na isti način, uvek sa istim završetkom i uvek se pitaš zašto je opet sve isto ispalo...

 Ako uvek radiš stavri na isti način,sasvim je logično da će iste imati isti rezultat-pravilo koje svima jasno, osim tebi, jer si ti iznad svih pravila....

 A onda kako godine odmiču i tvrdoglava glava polako popušta, ne nije više onako jaka kao iz mlađih dana, pa osećaš da te udarce u zid nećeš moći tako lako amortizovati, nego će ti udarci ostavljati na glavi sve jače ožiljke,koje neće moći isceliti za preko noći...

 I onda počneš da se plašiš i onda počneš da razmišljaš unapred, da još uvek činiš neke greške, ali si sad svestan da moraš platiti cenu, da ti nisi neki izuzetak na ovom svetu...

 Nešto lakše preboliš, nešto ti ostavi dublji trag, ali sve više izvlačiš pouke i sve više si svestan da si za sve ponajviše kriv ti,a ne neko drugi...

 I dobar je taj bol, koji te opominje da već sutra ne načiniš istu grešku od juče, ali i da ako je učiniš to prihvataš kao deo odrastanja,učenja o sebi,učenja u životu...

 I onda vidiš da na tom zidu u koji si godinama udarao glavom postoji prozor, postoje vrata, postoji drugi način i kažeš sebi:

-Dobrodošao u odraslo doba...