Pobeći negde daleko odavde...

   Kako bi bilo lepo pobeći odavde-reči, koje je sam sebi vrlo često ponavljao, reči koje su ostajale samo reči i nikad nisu makle dalje u realizaciji...
  Živeo je ceo svoj vek u jednom malom mestu,sanjao je ceo svoj život kako će se jednom spakovati i otići negde daleko,daleko odavde...daleko od tog sumornog mesta od tih sumornih ljudi,daleko od klime večite jeseni,daleko od bede,sumorne svakodnevice,daleko od svega...
  Često u nekim trenucima kada mu je voda dolazila do glave je bio jako čvrsto rešen da već koliko sutra spakuje sve i ode i da se nikada ne osvrne na to iza sebe...
 Ali nažalost taj bes,ta ljutnja koja mu je budi rečeno i bila glavni inspirator i glavna pokretačka snaga se je uvek brzo bila splasnula i uvek bi potom zapadao u apatiju i patetiku s kojom je živeo ceo svoj život...
  Jebeni život,koji nije bio baš ni za šta...truli kompromisi i preživljavanje od danas do sutra,da se nekome ne zameriš,da nekome ne staneš na žulj,da stalno budeš da neka sredina,koja ne talasa i ne staje nikome na put...
 A jeli ikada i imao svoj život,jeli nekada živeo baš onako kako je on to želeo,jeli imao nekih strasti,ono  što te baš baš pokreće i daje onu šmek životu zbog koga se i vredi živeti...
 Da imao ih je,ali to nikada nije bilo potpuno,to ga nikada nije zadovoljavalo skroz,uvek mu je nešto falilo i uvek je zbog toga bio bar malčice,ako ne i skroz nesrećan...
  Pravi je ponekad te male korake u bekstvu iz tog njegovog malog mesta,ali se je na prvi znak teškoće predavao i vraćao u sigurne skute u sigurnu zonu komfora...
  Nisu ga naučili da je ispunjenje,da je sreća tamo iza granice zone komfora,da su tamo sve te dobre i korisne stvari kada prekoračiš taj prag,bez padobrana i bez rezervnog plana za vraćanje...
 Nije znao da je taj bol koji mu se javljao kada je bio na granici zone komfora taj koristan bol,onaj izlečujući i da se od njega ne treba lečiti i izbegavati ga, čak naprotiv...
 Niko mu nije rekao da treba samo da pusti uže za spasavanje i pusti se da ga voda odnese negde tamo daleko dalje...
 Niko mu nije rekao da će samo tako videti od kakvog je materijala sazdan i koje su njegove granice izdržljivosti...
 Niko mu nije rekao da je time što se godinama uljuljkivao u neku takoreći sigurnost njegovog malog mesta,njegovih poznatih lica, je ustvari parazitirao,životario,da je na neki način umro,a da i sam nije bio svestan toga...
 Zato ljudi kažite mu-beži beži dečače mili daleko,daleko odavde,ovo nije mesto za tvoj život,ti si ga odavno prerastao...
 Beži,juri svoje snove,juri sebe svoju sreću i ne osvrći se za sobom,jer ovde više nema ničeg za tebe,jer nikada ga i nije bilo...
 Beži,beži dečače mili daleko,daleko odavde....

Goodbye my love

Prenosimo celo oproštajno pismo,koje ona nikada neće pročitati:

- Zbogom moja nesuđena ljubavi ili opsesijo, da više ni sam ne znam o čemu se tu radi(lo).
 Dao sam ti tako mnogo,na način koji sam jedino umeo u tom trenutku,a ti si me uvek shvatala tako zdravo za gotovo čak šta više nisi me uopšte ni primećivala...
 Bio sam sa tobom svaki tvoj rođendan,svaku novu godinu,svaki praznik,bio sam sa tobom uvek i svugda...nisam ispustio niti jedan događaj koji ti je bio važan,koji ti je bio bitan...
 Bio sam srećan kada si ti bila srećna oko nečega i uvek sam pokušavao da te trgnem kada si bila u nekom lošem raspoloženju...
Pročitao sam apsolutno svako slovce,koje si napisala evo za ovih osam godina,proživeo sam sa tobom hiljade avantura,takoreći živeo sam sa tobom ceo tvoj život...
 Uvek si znala šta osećam prema tebi,to sam ti milion puta napisao, ne verujem da ćeš više ikada u životu,od ikoga dobiti toliko pisanog materijala kao od mene...
 Voleo sam te kao nikada do sada u svom životu,jeste na neki samo moj specifičan način i znala si da si mi ceo univerzum da bih apsolutno sve učinio za tebe,da baš sve...
 Milion puta sam ti napisao da mi se sviđaš,da te volim uvek si delovala tako hladno i distancirano,kao da sam ja neka druga liga,neko ubogo ljudsko biće,koje možeš jedino da gledaš sa gađenjem i prezirom...
 Uvek sam mislio da sa tobom treba biti samo strpljiv i dobar i da će mi se to nekako vratiti jednog dana...Ali ne što sam ja bio finiji i korektniji prema tebi ti si bila sve gora prema meni,videla si da možeš da me gaziš i to si maksimalno koristila...
 Uvek sam se pitao kako mogu da postoje tako bezdušni ljudi bez emocija,bez osećanja,da ih apsolutno zabole za neku osobu,jebote jeste li vi od kamena napravljeni...
 Kako to da za sve ove godine nisam ostavio na tebe baš nikakav utisak bilo negativan ili pozitivan,kako to da si toliko prema meni ravnodušna i da uprkos svemu što sam ti rekao da nikada nisi osetila zrnce znatiželje i da se zapitaš ko je zapravo on i da li je sve što ovo piše ustvari sasvim ozbiljno...
 Siguran sam u to da sam sve ovo u tolikoj količini i tolikim emocijama napisao nekoj poznatoj svetskoj glumici da bi se ista malčice zainteresovala ko je osoba koja joj piše sve te stvari...ali ti ne neka ti je to na čast...
 Nisi se nikada udostojila da me pitaš čak ni kako se stvarno zovem,gde živim,kada sam rođen...sve one sitnice koje bi me pitao neki potpuno nepoznati čovek na ulici prilikom upoznavanja...
 Nisi se nikada udostojila da me pitaš čak ni ono uopšteno "Kako si" uvek si bila samo ti i tvoj život i sve tvoje je uvek bilo na vrhu prioriteta,a oni drugi su skroz nebitni...
  A ja sam sve te godine patio za tobom i čekao,čekao da nekad primetiš da i ja ovako mali postojim...
 Ipak duša mi je puna i sutra kada izađem pred Bogom čist sam u potpunosti što se toga tiče,jer bio sam iskren u svemu što se tebe tiče,voleo te svom svim srcem i celokupnom dušom,pokušao apsolutno sve baš sve da ti privučem bar delić pažnje,više nemam šta učinio sam sve što sam umeo i mogao...
 A ti moja "nesuđena ljubavi" idi s milim Bogom ne neću ti poželeti sve najbolje u životu,jer si me mnogo,mnogo povredila...a ja sam samo čovek,a Bog jedino može da prašta...
 A kako seješ,tako ćeš i žnjeti,ako je ovo moje prema tebi bila neka karma,koju sam morao odraditi neka je ja sam svoje lekcije odradio i naučio,a ti draga moja vidi gde ćeš i kako ćeš,jer kad tad ćeš i ti morati da odradiš sve ovo kako si se prema meni ponašala i neka ti je u tom slučaju Bog u pomoći,ali kod njega svi dobijamo što smo zaslužili...
 I ne želim više išta da čujem za tebe,ne želim ti zlo samo želim da te zaboravim i da sve bude kao da te nikada nisam ni poznavao...
                                            Zbogom moja nesuđena ljubavi.

Znam šta ste radili prošlog leta

  Da li se sećate nekog događaja,koji vam je u potpunosti promenio život, da ste maltene istog trenutka dok se isti odigravalo bili svesni da je to prekretnica vašeg života?
 Da li se sećate gde ste bili i šta ste radili prošle godine u isto ovo vreme, ja vrlo dobro znam i pamtiću ga do kraja svog života.
   Bio je petak kraj radne nedelje i ne mogu da kažem da se u vazduhu nije osećalo da će m i se desiti nešto nešto, ali to nisam znao šta.
 Još predhodni dan na poslu sam službenim autom imao manju saobraćajku i to kao da mi je bilo neko predskazanje za naredni dan.
 Iako je taj April bio vanredno topao takoreći baš letnji nekako sam ujutro pogledao u nebo u osetio neku jezu,ali u tom trenutku nisam baš nešto obraćao pažnju na to.Još jedan znak predskazanja je bio što sam se sapleo i umalo upao u šahtu gde nam stoji pumpa za vodu.
 Ne i to mi nije bilo dovoljno da predosetim da će mi se vrlo brzo desiti nešto jako,jako ružno.
 Bilo je još rano za doručak i ako nisam imao neke potrebe popeo sam se naviše do sledećeg pumpnog postrojenja čisto da ubijem vreme,a onda je đavo počeo da sklapa svoje kockice.
 Službeni auto nije hteo da izađe uz jedno brdo, pa sam išao nekih 200 metara peške, u postrojenju je bio razlabavljen šraf na motoru,a ključ mi je bio u autu.
 Pošao sam nizvodno niz put do auta.Par psa su mi dolazili u susret, po običaju sam uzeo kamen i pojurio ih ne znajući da je tim putem pošlo i stado ovaca takođe meni u susret.
 Trčao sam za psima dok oni nisu stigli dio stada i pošto nisu imali gde počeli su da se vraćaju u mom pravcu.
 Hiljadu situacija sam kasnije premotao u svojoj glavi i mogao sam da uradim bilo šta drugo,osim da bežim od njih.Plan mi je bio da pobegnem u pumpno postrojenje,ali sam posle 10-tak metara uvideo de je isto suviše daleko i da će me čopor psa stići pre toga.
 Izabrao sam najgoru moguću varijantu skočio sam na drvo čije su grane bile trule.Dok se obema rukama hvatam za grane pomislim kako će me pas uhvatiti za noge i podižem noge u vis.U tom trenutku pucaju obe grane i ja padam na zemlju.
 A na zemlji kamenja koliko hoćeš i na nesreću jedan mi se nađe ispod podlaktice i ja padam pravo na njega.Istog trenutka sam podvio rukav i video kako mi dve polovine kosti štrče na gore samo što nisu probile kožu. Istog trenutka sam znao da sam polomio ruku tek kasnije i koliko teško.
 Znam samo da sam tog trenutka počeo da vičem "U pomoć,u pomoć...." psi su se razbežali i došli su neki ljudi da mi pomognu.Ruka je veoma,veoma otekla ljudi su se uplašili kada su me videli,ja nisam imao hrabrosti da pogledam u nju.
Teške životne situacije ti pokažu od kakvog materijala si sazdan i uvideo
 sam da nisam toliko jak koliko sam mislio.
a Znao sam da je bolje da ne znam šta me čeka nadalje i rekao
sam sebi samo korak po korak jedino ćeš tako prebroditi to.
a samo neka lakša intervencija.Ali nije bila lakša,čak dapače.
Jutro posle operacije sam pukao i tražio da idem kući,ali su me nekako nagovorili da ostanem i poslušao sam ih.
Mislio sam da je operacija bila nešto najteže i da će oporavak sad ići kao pesma,naravno i tu sam se zajebao.
Gips sam skinuo posle tri nedelje i onda su počele one prave muke.
Kakav grozan osećaj kada ti skinu gips,a ruka kao da nije tvoja.Mišići pod gipsom skroz atrofirali i ruka visi niz trelo,kao da nije moja.
Ugradili su mi neke metalne šipke u ruku,koje sam trebao kasnije da skidam.
Tri meseca fizikalne terapije,.
Odmah na početku sam izgubio volju kada mi je doktor pokazao da je i on imao istu takvu povredu i da se nije nikada skroz oporavio.
  Pomislio sam,kada on kao doktor nije uspeo da se u potpunosti oporavi kako ću tek onda ja.
 Najteži je bio prvi mesec gde gotovo nisam primećivao neki napredak u jednom  trenutku sam skroz psihički pao i rešio da odustanem od svega,pa makar ostao invalid celog života.
 Uvek sam u svemu tražio neka lakša rešenj a,pa tako i ovog puta,druge doktore,druge ljude,banje,raznorazne naprave,ali caka je bila u tome što su mi svi od početka govorili-Budi uporan,budi uporan...
Ne znam u kom trenutku sam počeo da verujem da ću uspeti , da ću se oporaviti,da posle toga je sve išlo mnogo lakše,jer problem je prvenstveno bio u glavi.
Naravno svako događaj ostavlja ožiljke na nas i znao sam da ova lomljena ruka neće nikada biti ,kao ona zdrava ili kako ona od pre.
Posle 6,7 meseci su mi skinuli i šipke u ruci i time bi oporavak zvanično trebao da bude završen.
Procenili su mi da imam invaliditet od 5%,ali što je najvažnije ruka mi je danas potpuno funkcionalna,okej osetim ponekad bolove i nelagodu kada je suviše opteretim,ali znam da će biti to tako do kraja života.
 Šta sam od svega ovog naučio?
Pa,to da sam ranjiv,da nisam neuništiv,da sam polako prešao granicu mladosti,kada sve možeš da radiš gotovo bez ikakvih posledica i da će nadalje sve što mi se desi biti potpuno teže u odnosu na dane kada sam bio mlad.
 Da teško je pomiriti se sa time i shvatiti da si takoreći preko noći ostareo,da jedan događaj pravi tu razliku između još uvek sam mlad i mladost je ostala tamo iza tebe.
 Moram da se pazim i moram da se čuvam,jer sam video da jedan događaj od par sekundi ostavi posledice ne godine koje potom slede.
 I kao što rekoh vrlo dobro znam šta sam radio prošle godine u ovo vreme.