A osmeh je ostao u vazduhu

    -Izvolite šta ćete...imamo domaću,vinjak,votku,gorki list...

 Ove konobareve reči ga trenuše iz nekog dalekog sveta u kom je načas bio odlutao, naglo podiže glavu i onako suvo odgovori:

 -Može ovo zadnje...gorki list...i ostavite tu rakiju za svaki slučaj...

  Dok se konobar saginjao da mu dopuni čašu u tom trenutku negde tamo iza njegovih leđa ugleda nešto, što mu u isti mah odvuče svu raspoloživu pažnju...

  Crnka...(hej odavno se nismo palili na crnke)...vitka, visoka...crna mini haljina skroz pripijena uz telo...da naravno vitke i dugačke noge...crni karmin na usnama koje su se u tom trenutku smejale....i oči tako duboke i tajanstvene(naravno i one crne) koje te prosto mame da u njih gledaš danima, mesecima, godinama...

  Da bila je udaljena od njega par stolova, ali kad je malo bolje presabrao matematiku u glavi video je da su u pitanju stoleća, ako ne i malo više...

  U nekim ranijim epizodama bi sve ovo iznenadno vizuelno oduševljenje pripisao gospodinu alkoholu, ali zaboga proslava je tek počela i ovo mu je tek drugi, okej dupli, ali tek drugi gorki list....da mora da je neki drugi đavo u pitanju...

 Okej, rekao je sam sebi, bar ćeš imati zanimaciju uz ovo jelo i piće...

  Stara kineska narodna poslovica kaže da ako ti se neko trezan mnogo sviđa u pijanom stanju će ti se sviđati bar još duplo više...dodao bih tu i puta Pi pa sve to dignuto na kvadrat, ali to možda funkcioniše samo kod nas inžinjera...

  Sa svakom novom čašom svaljenom niz žedno grlo nepoznata devojka od preko puta mu je bila sve simpatičnija i sve gotivnija i žurno je upadao u situaciju zaljubih se u NN osobu na svadbi, slavi ili proslavi dana firme, šta god već gde si se tad zatekao...

  U svojoj smotanosti izbegavao je da igra partizanska kola, šote, čačak i koja sve god postoje, ali svaki izuzetak potvrđuje pravilo, a izuzetak je bio tako neodoljiv da ga je morao probati...

   Prvo pravilo ako si smotan za narodna kola ne ističi se nego diskretno prati ritam u pozadini-iskustvo koje se stiče godinama...

  I znaš onaj osećaj kada misliš da niko ne primećuje da stalno iznova i iznova spustaš pogled na te jedno istu osobu, e u tome je i najveći zajeb, ne što ona to primećuje nego i cela sala, naravno osim tebe, koji misliš da sve to radiš veoma diskretno...

   Hej, nasmešila mi se, ili pak nije....možda je ovome do mene...ma nema šanse vidi kako je smotan...možda se nasmešila konobaru, da joj dopuni piće....ili voli da se smeši kada je malo pripita...šta god već bitno je da se nasmešila i da je nekome baš lepo zbog toga...

  Po običaju alkohol i diskrecija su dva totalno suprotna pojma i kako je veče odmicalo više i nije pokušavao da diskretno sakrije svoje poglede, već se ponašao kao da gleda neku pozorišnu predstavu, trebalo je samo da udari jedan aplauz, pa da cirkus bude potpun...

  U jednom trenutku se pridigla sa stolice, pošla ka njemu, očekivao je da će mu zalepi šamarčinu na sred sale, ali samo je prošla pored njega i otišla na ono mesto, na koje i mi muškarci idemo često...

  Da je u ovoj priči neki normalan tip radnja bi išla tako što bi on krenuo za njom, stigao je negde usput, ispalio onu čuvenu foru na koju sve devojke padaju i posle toga bi se ređale one slike iz popularnih filmova i serija, jer zaboga, pa tako ceo svet funkcioniše...

  Ali jebiga u ovoj priči je glavni lik jedan smotanko, koji ne zna ni prvo F od te fraze na koju sve devojke padaju, tako da je po starom dobrom običaju iskulirao ovu muzičku pauzu i ispraznio još koju čašu...

   Za sve u životu postoji pravi trenutak i ako ga ne potreviš baš u sekundu sjebao si se za sva vremena-lekcija koju neki nikada ne nauče...

  Kažu prvih nekoliko čaša vuku na raspoloženje, a sledeće potom vuku na neku tugu i melanholiju...

  Ali ako neću Muhamed bregu, breg će Muhamedu...

   Stigla ga je taman na ulazu u onu prostoriju gde je nacrtana muška cipela...

  -Hej,izvini...sačekaj malo...da se upoznamo ja sam....

    ...da znam ti si devojka mojih snova, ona slika koja će me proganjati dok god sam živ...zbog  koje ću plakati uvek kada se napijem, zbog koje ću se potući uvek kada te neko po lošem pomene...zbog koje ću znati da je jedino na ovom svetu bitna ljubav i ništa više...ti si osoba koja ti jednom uđe u život i potom ti se sve prevrne naglavačke...

  Voleo bih da sam sve to rekao, umesto svog suvoparnog imena...da definitivno neke osobe ostanu smotane za ceo život...

  Kažu da postoje neke druge serije i filmovi i kojima se ne odvijaju samo lepe scene i koji nemaju obavezno srećan kraj...

  Karma ili neko slično sranje mi je odredilo da ja redovno zapadnem u taj žanr...jebiga kažu da to ne možeš da biraš...

 I proslava je otišla nekim svojim tokom...ostale su par rečenica sindikalnog tipa, ostali su negde u vazduhu neki najlepši osmesi, koje je svet do tada video....i ostala je jedna nedopričana priča....jedno sanjarenje i nada da će bar jednom u budućnosti i on lično zaigrati u filmu drugačijeg žanra...

Jedi,moli,voli

                                                      Šta je smisao života?

   Zbog čega se rađamo, zbog čega umiremo ima li neke poente u vremenu između ta dva pojma?

  Da li postojimo samo da bi puko održavali goli život ili postojimo da bi shvatili neke velike životne mudrosti?

  Toliko pitanja i toliko bar u načelu neuspešnih odgovora tokom vekova, jer za svaku individuu je odgovor na pitanje- "Koji je smisao života?" posve drugačiji i posve individualniji.

  Možda bismo lepše i srećnije živeli kada ga stalno iznova i iznova ne bi sebi postavljali, ali onda možda u tom slučaju i ne bi bili ljudska bića nego neko poput nekog viševekovnog hrasta, koji stoji tu na raskršću i ne pita se o ničemu već jednostavno samo živi.

                                               A stvarno, koji je smisao života?

  Da li je smisao života jureći kao muha bez glave od jutra do mraka da bi u svoj džep strpao sve veće novce, da bi imao za kuće u kojima ćeš retko kad boraviti, da bi imao za automobile koje ćeš retko kad voziti, da bi imao za skupe odmore u kojima nikada nećeš uživati da bi....

  Ne to za nikoga nije pravi smisao života, iako se mnogi trude da im novac bude ta glavna i jedina vodilja u životu.

  Kažu da je pravi smisao života otkriti stvari, mesta i događaje koji te čine srećnim i pustiti sebe da u njima uživaš punim srcem do kraja vremena.

  Ali baš u tome je i začkoljica, jer je tako teško otkriti šta nas to izistinski čini srećnim, koje su to one "prave" stvari zbog čega vredi živeti i pa da i na kraju i umreti.

  U kom trenutku to shvatiš da nisi srećan da nešto izistinski nije okej sa tobom, da to nisi pravi ti, nego samo neka ljuštura, koja ne živi onako kako bi trebala da živi, već životari, vegetira i puko održava svoje telo u životu.

  Kažu da je prvi korak ka izlečenju priznati sebi da imaš neki problem, da nije sve sa tobom sjajno-bajno i da mnogo toga tu ne funkcioniše.

 Drugi, i to onaj najteži, korak je početi aktivno raditi na iznalaženju rešenja kako sam sebe izlečiti, jer kao što kažu neki mudri ljudi jedino sam sebi možeš pomoći..

 Zatvoriš oči, pogledaš duboko u sebi i vidiš, saznaš svoje najiskrenije želje-ko sam ja, šta želim ja od života, šta je to što me čini baš, baš srećnim....i sve to postaviš kao pravi, jedini, onaj najveći životni cilj i po tome počneš da se upravljaš od danas, pa sve do kraja vremena...

                               A koje su to prave stvari,koje nas čine srećnim?

   Hmmmm...a koja je boja lepša plava ili crvena,da li je bolja zima ili leto?

  Za svakoga je odgovor na pitanje-"Šta me čini srećnim?" posve drugačiji...

  Jer zamisli da svi želimo potpuno iste stvari, na siti način, ali ono baš baš...da to bi bio neki skroz bljak svet u kome bi svi ličili kao jaje jajetu.

  I zatvori oči i pogledaj u sebe....ono što me čini srećnim je....putovanje po svetu, otkrivanje novih kultura, upoznavanje novih običaja....ili duboko zavaljen u fotelji svog doma proučavanje mnogobrojnih naučnih dela...isčitavanje velikih književnih dela...ili negde u ćošku svoje radionice uživati u svim čarima svog hobija....ili u mnogobrojnim sportskim aktivnostima...ili na obali nekog mora, okena uživati u pogledu i stisku ruke voljene osobe...ili jednostavno uživati u onima svakodnevnim sitnicama- ispijanju jutarnje kafe, sređivanju svoje baštice, vožnji bicikla....ma toliko je divnih stavri na ovom svetu samo treba naći ono što ti potpuno prija, prepustiti se i uživati punim srcem u tome...

To je ta sreća, to je to nešto što nas čini ispunjenim, to je to ono nešto što daje smisao našem životu..

  To putovanje ka svom životnom cilju je u stvari onaj pravi život zbog koga smo svi ovde na planeti Zemlji i zato zgrabi taj svoj život u ruke i jednostavno ga živi, živi....

Po meni se ništa neće zvati

  Od kako se ispiliš na ovaj svet gotovo u istom trenu ti bliža ili dalja okolina počnu da nameću smernice u i pravila po kojima ćeš živeti i ako samo i pomisliš da se udaljiš od te zamišljene linije, već ćeš od nekoga dobiti vaspitnu ćušku po glavi...

  Da li se rađamo kao mlakonje, kao pizde od ljudi ili negde to usput postanemo....

 Da li ta naša unutrašnja potreba da idemo linijom manjeg otpora, da se nikome ne zameramo nas uništi, kad tad, ono više nismo ti ljudi što smo želeli biti, nego nas je okolina pretvorila u nešto drugo...

  O, kako zavidim onim ljudima, koji nemaju skrupula na jeziku, koji svima mogu reći:

-Ma nosite se bre u tri lepe pičke materine, ovo je moj život i ja ću ga živeti baš onako kako hoću!

 Da, ti likovi bolje prolaze u životu od nas mlakonja, koji celi svoj život provedemo ugađajući drugima, a posle se pitamo:

- Zašto smo stalno nesrećni,pa eto zašto,bede ljudske...

I'll be there for you

  Obrni-okreni izgleda da se sve u ovom univerzumu vrti oko ljubavi,sa njom sve počinje i sa njom se sve završava...ako je ne doživiš,ako ne vidiš svu njenu čarobnost,pa onda kao i da nisi živeo ovaj život...

Život na ivici

   Idući stazom zvanom život tako ponekad se totalno izgubimo u njemu,upadnemo u neko sivilo i kolotečinu, maltene nam je svaki dan isti i počinjemo da životarimo od danas do sutra, zaboravljajući u potpunosti onaj život koji se živi punim plućima...

  Mnogi će reći da životne okolnosti su me naterale na to,sivilo svakodnevice mi je iscedilo i poslednje sokove života iz tela i jedino što sam posle toga radio je bilo samo puko preživljavanje...

Živi i pusti druge da žive

  Onaj osećaj kada vam se ceo život dođađaju maltene iste stvari, isti događaji, sa istim osobama i kada sve to radite na isti način, a očekujete da vam rezultat bude drugačiji, a ma koliko se trudili dva i dva će uvek biti četiri i to je jedna večita konstanta...

  Ipak umori se čovek tokom vremena dokazujući se stalno nekim ljudima, pokušavajući da u njihovim očima na silu poraste iako ga ti isti ljudi ne zarezuju ni za zrno maka...

 Ne biti dobar ne znači automatski i da će ceo svet prema tebi biti dobar, jebiga prihvati to ili polako nestani, ono ja šta da ti radim...

Samo bol i ništa više...

...koliko traje jedan treptaj oka, koliko događaja,koliko ljudi, snova prođe u tom naizgled brzom događaju...

 Ceo život, ovaj jedan ili više njih...cela večnost...

 I čemu sve to-rečenica, koja se proteže kroz ceo ovaj prostor i vreme?

 Ima li sve ovo uopšte nekakvog smisla?

 Misli, koje su mu upravo prolazile kroz glavu,dok je gledao dole u sive talase velike reke...

 Više ga ni ograda mosta nije sprečavala od tamnog ponora, od kraja ili od možda nekog novog početka delio ga je samo jedan korak...onaj poslednji...

 Zatvorio je oči, poslednji put duboko udahnu vazduh i.....slike počeše da naviru...

Jedan od onih života

 -Entschuldigung Sie bitte...können Sie mir sagen wo ist Reinmar Platz...
 -Ja,ja...geradeaus Baldurstraße,dann biegen rechts ab...gehe ich auf Dantestraße zwei hundret meter und das ist Reinmar Platz...
-Danke,Danke Schön...Aufwiedersehen....

   München,tolike godine je živeo i radio u Nemačkoj, a eto sad je po prvi put u njemu.
 Iako mu je stalno bio nekako usput,uvek ga je zaobilazio ili sa leve ili sa desne strane, ali nikad nije zalazio u njegove ulice....
  Njegovi gradovi su bili Bremen,Hamburg,Hanover i ostala mesta na severu Nemačke...
  Ipak sad je imao jako veliki razlog zašto se je spustio ovako daleko na jug...
  Kažu da našeg čoveka možeš spaziti među milion Nemaca, imamo taj neki balkanski šmek,koji nas odvaja od ostatka sveta...
   Na obodu širokog gradskog trga sedela je "poznata" ženska osoba, a pored nje na klupi se nemirno vrpoljila mala plavokosa devojčica...
-To mora da je sigurno ona,pomisli u sebi i pođe u tom pravcu...

Zoka ja sam trudna

  Dok smo sedeli na otrcanoj klupi u obližnjem parku, kao grom iz vedra neba mi od nje stiže pitanje:
-Šta bi tvoji rekli kada bih im kazala da sam trudna(sa tobom,naravno)...?
-Pa,verovatno bi te odmah svu izljubili, skakali bi do neba i naručili najveći šator, koji ima da se iznajmi u kraju...eto šta bi rekli...
-A,šta bi ti rekao na isto to pitanje?
-Ufff gde me sad sa tim nađe...to isto kada bi mi rekla šta bi ja rekao kada bi mi ti rekla da si videla vanzemaljce ili da ova Zemlja nije okrugla već pljočasta...
 Naravno za ovakvo tumačenje bih sigurno dobio šamarčinu,tako da sam mudro odćutao odgovor...
 A zaista šta bih rekao kada bi mi neka rekla-Dragi ja sam trudna!!!!

Uzdaj se u se i u svoje kljuse

  Koračajući po stazi zvanoj život uviđamo kako je isti sve samo ne jednostavan i lak...
 Usponi i padovi, usponi i padovi i sve tako dok te onaj odozgo ne pozove na raport i saslušanje...
 Da li je ovaj život sranje ili je ovaj život bajka, ima li uopšte ovaj život ikakvog smisla...e, da me ubiješ celog života mi se o tome roje misli i naravno da o tome nemam niti bar imalo bolji i ispravniji stav od onoga na početku....
 Ipak kako stariš sve ti se nameće više činjenica-život je jedno teško sranje i uopšte nema ikakvog smisla...
 Jebem li ga da li se rodimo kao dobra ili zla bića, da li nam je karakter određen po rođenju, da li se u vezi toga mi išta i pitamo i da li tu išta možemo promeniti...
 Ceo život sam išao po uverenju da su u načelu ljudi dobri, da uvek na kraju pobeđuje dobro i da se sve priče završavaju na-"...i živeli su srećno do kraja svog života..."
A istina je posve drugačija....

Po meni se ništa neće zvati

    Broj 453, a neka se spremi  454 i 455...
 Pogledao je pločicu u svojoj ruci sa brojem 460 i shvatio je da će i on vlo brzo unutra...
 Da sveti Petar je ovaj dan baš bio u top formi red se je topio kao sneg na prolećnom suncu...
 Čovek do njega je cupkao nogom, da li je bio nervozan da što pre uđe tamo ili je bio nervozan što uopšte mora da uđe tamo...
 Ali šta ga se to tiče, on mora pre svega voditi računa o samom sebi, a ovaj put ga je baš zagovnio...jebaće mu tamo sve po spisku...
 Da kao što je i mislio ovi par što je bilo ispred njega brzo završiše, da delovali su kao fini ljudi, verovatno su bez problema otišli u raj...
 Ufff kako je hladna ova kvaka na vratima, a da ipak dođe malo kasnije ili da uopšte nikada i ne dođe, ali sa ovog mesta nema nazad niti bilo kakvog odustajanja, ovde si ko si i šta si, odnosno ko si i šta si bio...
Joj kako smo na zemlji potpuno pogrešno zamišljali svetog Petra, bradurina i veliki štap, ovaj ispred mene izgleda kao šalterski radnik, ili je pak u pitanju ona....ko pusti ovu maglu, da li je ona deo scenskog efekta...
-Priđi broju 460...ufff ovo je vrlo komplikovan slučaj,teško da ima ovde materijala za raj...
-Ali kako, pa ja sam ceo život živeo po božjim pravilima, nikome nisam stajao na put, nikoga nisam povređivao...to mora da je neka greška...
-Greška, kažeš, pa da vidimo....

Zovem se uobraženko

 Nisam znala,nisam verovala-ukratko bi se mogla opisati celokupna filozofija mog života, šta sam birala, a šta sam iz toga dobijala....
 Jedno veliko ništa, ali i to je ipak nekakva "nagrada" za sva sranja što sam krojila i skrojila drugima,a ponajviše sebi...
 I dok ovako gledam poslednje obrise dana, sve kraćih oktobarskih dana znam duboko u sebi da je i jesen duboko u meni i da polako čekam da onaj odozgo dođe i odvede me, tamo negde, gde su već mnogi moji ispisnici odavno otišli....
 Ta tuga,seta,razočaranje da sam mogla mnogo više toga postići,da je moglo biti mnogo više osoba, koje će primetiti da me nema...da sam,ali nisam,kao što rekoh sama sam to birala...
 A moglo je biti posve drugačije...