Da li se sećate nekog događaja,koji vam je u potpunosti promenio život, da ste maltene istog trenutka dok se isti odigravalo bili svesni da je to prekretnica vašeg života?
Da li se sećate gde ste bili i šta ste radili prošle godine u isto ovo vreme, ja vrlo dobro znam i pamtiću ga do kraja svog života.
Bio je petak kraj radne nedelje i ne mogu da kažem da se u vazduhu nije osećalo da će m i se desiti nešto nešto, ali to nisam znao šta.
Još predhodni dan na poslu sam službenim autom imao manju saobraćajku i to kao da mi je bilo neko predskazanje za naredni dan.
Iako je taj April bio vanredno topao takoreći baš letnji nekako sam ujutro pogledao u nebo u osetio neku jezu,ali u tom trenutku nisam baš nešto obraćao pažnju na to.Još jedan znak predskazanja je bio što sam se sapleo i umalo upao u šahtu gde nam stoji pumpa za vodu.
Ne i to mi nije bilo dovoljno da predosetim da će mi se vrlo brzo desiti nešto jako,jako ružno.
Bilo je još rano za doručak i ako nisam imao neke potrebe popeo sam se naviše do sledećeg pumpnog postrojenja čisto da ubijem vreme,a onda je đavo počeo da sklapa svoje kockice.
Službeni auto nije hteo da izađe uz jedno brdo, pa sam išao nekih 200 metara peške, u postrojenju je bio razlabavljen šraf na motoru,a ključ mi je bio u autu.
Pošao sam nizvodno niz put do auta.Par psa su mi dolazili u susret, po običaju sam uzeo kamen i pojurio ih ne znajući da je tim putem pošlo i stado ovaca takođe meni u susret.
Trčao sam za psima dok oni nisu stigli dio stada i pošto nisu imali gde počeli su da se vraćaju u mom pravcu.
Hiljadu situacija sam kasnije premotao u svojoj glavi i mogao sam da uradim bilo šta drugo,osim da bežim od njih.Plan mi je bio da pobegnem u pumpno postrojenje,ali sam posle 10-tak metara uvideo de je isto suviše daleko i da će me čopor psa stići pre toga.
Izabrao sam najgoru moguću varijantu skočio sam na drvo čije su grane bile trule.Dok se obema rukama hvatam za grane pomislim kako će me pas uhvatiti za noge i podižem noge u vis.U tom trenutku pucaju obe grane i ja padam na zemlju.
A na zemlji kamenja koliko hoćeš i na nesreću jedan mi se nađe ispod podlaktice i ja padam pravo na njega.Istog trenutka sam podvio rukav i video kako mi dve polovine kosti štrče na gore samo što nisu probile kožu. Istog trenutka sam znao da sam polomio ruku tek kasnije i koliko teško.
Znam samo da sam tog trenutka počeo da vičem "U pomoć,u pomoć...." psi su se razbežali i došli su neki ljudi da mi pomognu.Ruka je veoma,veoma otekla ljudi su se uplašili kada su me videli,ja nisam imao hrabrosti da pogledam u nju.
Teške životne situacije ti pokažu od kakvog materijala si sazdan i uvideo
sam da nisam toliko jak koliko sam mislio.
a Znao sam da je bolje da ne znam šta me čeka nadalje i rekao
sam sebi samo korak po korak jedino ćeš tako prebroditi to.
a samo neka lakša intervencija.Ali nije bila lakša,čak dapače.
Jutro posle operacije sam pukao i tražio da idem kući,ali su me nekako nagovorili da ostanem i poslušao sam ih.
Mislio sam da je operacija bila nešto najteže i da će oporavak sad ići kao pesma,naravno i tu sam se zajebao.
Gips sam skinuo posle tri nedelje i onda su počele one prave muke.
Kakav grozan osećaj kada ti skinu gips,a ruka kao da nije tvoja.Mišići pod gipsom skroz atrofirali i ruka visi niz trelo,kao da nije moja.
Ugradili su mi neke metalne šipke u ruku,koje sam trebao kasnije da skidam.
Tri meseca fizikalne terapije,.
Odmah na početku sam izgubio volju kada mi je doktor pokazao da je i on imao istu takvu povredu i da se nije nikada skroz oporavio.
Pomislio sam,kada on kao doktor nije uspeo da se u potpunosti oporavi kako ću tek onda ja.
Najteži je bio prvi mesec gde gotovo nisam primećivao neki napredak u jednom trenutku sam skroz psihički pao i rešio da odustanem od svega,pa makar ostao invalid celog života.
Uvek sam u svemu tražio neka lakša rešenj a,pa tako i ovog puta,druge doktore,druge ljude,banje,raznorazne naprave,ali caka je bila u tome što su mi svi od početka govorili-Budi uporan,budi uporan...
Ne znam u kom trenutku sam počeo da verujem da ću uspeti , da ću se oporaviti,da posle toga je sve išlo mnogo lakše,jer problem je prvenstveno bio u glavi.
Naravno svako događaj ostavlja ožiljke na nas i znao sam da ova lomljena ruka neće nikada biti ,kao ona zdrava ili kako ona od pre.
Posle 6,7 meseci su mi skinuli i šipke u ruci i time bi oporavak zvanično trebao da bude završen.
Procenili su mi da imam invaliditet od 5%,ali što je najvažnije ruka mi je danas potpuno funkcionalna,okej osetim ponekad bolove i nelagodu kada je suviše opteretim,ali znam da će biti to tako do kraja života.
Šta sam od svega ovog naučio?
Pa,to da sam ranjiv,da nisam neuništiv,da sam polako prešao granicu mladosti,kada sve možeš da radiš gotovo bez ikakvih posledica i da će nadalje sve što mi se desi biti potpuno teže u odnosu na dane kada sam bio mlad.
Da teško je pomiriti se sa time i shvatiti da si takoreći preko noći ostareo,da jedan događaj pravi tu razliku između još uvek sam mlad i mladost je ostala tamo iza tebe.
Moram da se pazim i moram da se čuvam,jer sam video da jedan događaj od par sekundi ostavi posledice ne godine koje potom slede.
I kao što rekoh vrlo dobro znam šta sam radio prošle godine u ovo vreme.
Da li se sećate gde ste bili i šta ste radili prošle godine u isto ovo vreme, ja vrlo dobro znam i pamtiću ga do kraja svog života.
Bio je petak kraj radne nedelje i ne mogu da kažem da se u vazduhu nije osećalo da će m i se desiti nešto nešto, ali to nisam znao šta.
Još predhodni dan na poslu sam službenim autom imao manju saobraćajku i to kao da mi je bilo neko predskazanje za naredni dan.
Iako je taj April bio vanredno topao takoreći baš letnji nekako sam ujutro pogledao u nebo u osetio neku jezu,ali u tom trenutku nisam baš nešto obraćao pažnju na to.Još jedan znak predskazanja je bio što sam se sapleo i umalo upao u šahtu gde nam stoji pumpa za vodu.
Ne i to mi nije bilo dovoljno da predosetim da će mi se vrlo brzo desiti nešto jako,jako ružno.
Bilo je još rano za doručak i ako nisam imao neke potrebe popeo sam se naviše do sledećeg pumpnog postrojenja čisto da ubijem vreme,a onda je đavo počeo da sklapa svoje kockice.
Službeni auto nije hteo da izađe uz jedno brdo, pa sam išao nekih 200 metara peške, u postrojenju je bio razlabavljen šraf na motoru,a ključ mi je bio u autu.
Pošao sam nizvodno niz put do auta.Par psa su mi dolazili u susret, po običaju sam uzeo kamen i pojurio ih ne znajući da je tim putem pošlo i stado ovaca takođe meni u susret.
Trčao sam za psima dok oni nisu stigli dio stada i pošto nisu imali gde počeli su da se vraćaju u mom pravcu.
Hiljadu situacija sam kasnije premotao u svojoj glavi i mogao sam da uradim bilo šta drugo,osim da bežim od njih.Plan mi je bio da pobegnem u pumpno postrojenje,ali sam posle 10-tak metara uvideo de je isto suviše daleko i da će me čopor psa stići pre toga.
Izabrao sam najgoru moguću varijantu skočio sam na drvo čije su grane bile trule.Dok se obema rukama hvatam za grane pomislim kako će me pas uhvatiti za noge i podižem noge u vis.U tom trenutku pucaju obe grane i ja padam na zemlju.
A na zemlji kamenja koliko hoćeš i na nesreću jedan mi se nađe ispod podlaktice i ja padam pravo na njega.Istog trenutka sam podvio rukav i video kako mi dve polovine kosti štrče na gore samo što nisu probile kožu. Istog trenutka sam znao da sam polomio ruku tek kasnije i koliko teško.
Znam samo da sam tog trenutka počeo da vičem "U pomoć,u pomoć...." psi su se razbežali i došli su neki ljudi da mi pomognu.Ruka je veoma,veoma otekla ljudi su se uplašili kada su me videli,ja nisam imao hrabrosti da pogledam u nju.
Teške životne situacije ti pokažu od kakvog materijala si sazdan i uvideo
sam da nisam toliko jak koliko sam mislio.
a Znao sam da je bolje da ne znam šta me čeka nadalje i rekao
sam sebi samo korak po korak jedino ćeš tako prebroditi to.
a samo neka lakša intervencija.Ali nije bila lakša,čak dapače.
Jutro posle operacije sam pukao i tražio da idem kući,ali su me nekako nagovorili da ostanem i poslušao sam ih.
Mislio sam da je operacija bila nešto najteže i da će oporavak sad ići kao pesma,naravno i tu sam se zajebao.
Gips sam skinuo posle tri nedelje i onda su počele one prave muke.
Kakav grozan osećaj kada ti skinu gips,a ruka kao da nije tvoja.Mišići pod gipsom skroz atrofirali i ruka visi niz trelo,kao da nije moja.
Ugradili su mi neke metalne šipke u ruku,koje sam trebao kasnije da skidam.
Tri meseca fizikalne terapije,.
Odmah na početku sam izgubio volju kada mi je doktor pokazao da je i on imao istu takvu povredu i da se nije nikada skroz oporavio.
Pomislio sam,kada on kao doktor nije uspeo da se u potpunosti oporavi kako ću tek onda ja.
Najteži je bio prvi mesec gde gotovo nisam primećivao neki napredak u jednom trenutku sam skroz psihički pao i rešio da odustanem od svega,pa makar ostao invalid celog života.
Uvek sam u svemu tražio neka lakša rešenj a,pa tako i ovog puta,druge doktore,druge ljude,banje,raznorazne naprave,ali caka je bila u tome što su mi svi od početka govorili-Budi uporan,budi uporan...
Ne znam u kom trenutku sam počeo da verujem da ću uspeti , da ću se oporaviti,da posle toga je sve išlo mnogo lakše,jer problem je prvenstveno bio u glavi.
Naravno svako događaj ostavlja ožiljke na nas i znao sam da ova lomljena ruka neće nikada biti ,kao ona zdrava ili kako ona od pre.
Posle 6,7 meseci su mi skinuli i šipke u ruci i time bi oporavak zvanično trebao da bude završen.
Procenili su mi da imam invaliditet od 5%,ali što je najvažnije ruka mi je danas potpuno funkcionalna,okej osetim ponekad bolove i nelagodu kada je suviše opteretim,ali znam da će biti to tako do kraja života.
Šta sam od svega ovog naučio?
Pa,to da sam ranjiv,da nisam neuništiv,da sam polako prešao granicu mladosti,kada sve možeš da radiš gotovo bez ikakvih posledica i da će nadalje sve što mi se desi biti potpuno teže u odnosu na dane kada sam bio mlad.
Da teško je pomiriti se sa time i shvatiti da si takoreći preko noći ostareo,da jedan događaj pravi tu razliku između još uvek sam mlad i mladost je ostala tamo iza tebe.
Moram da se pazim i moram da se čuvam,jer sam video da jedan događaj od par sekundi ostavi posledice ne godine koje potom slede.
I kao što rekoh vrlo dobro znam šta sam radio prošle godine u ovo vreme.