-Brrrrrrr......Brrrrrr....Brr......
Jedno od onih jutara kada vam se ne ustaje iz kreveta.Ali šta je tu je,ova zima je tek počela i vreme u kome će nas sunce milovati po koži je još veoma,veoma,daleko.
Biće ovo dobra godina,uprkos ovoj hladnoći.
Juče je počela nova godina,ne ova kalendarska što su je izmislili rimljani,već ona kosmička,mi kažemo straoslovenska,što počinje dan posle zimskog solcija i toliko o tome.
Toliko i od mnogo pozitivne energije,koja sleduje na svakom novom početku,kada je ušao u zamrzivač od auta i krenuo na posao :
-Da biće ovo usran dan,rekao je sam sebi.
Ali odjednom mu pogled odluta negde prekoputa u daljinu,dovoljno daleko da ne vidi ko je to zasigurno,a dovoljno blizu da mu zagolica maštu.
Pogled mu je ostao zalepljen na nju sekund,dve,ma može se reći i čitavu večnost,ali dovoljno da prepozna njenu crvenu kosu i da u mozgu skonta da je to ona jako simpatična mala,koju je eto pre koji mesec spazio u prodavnici i koja ga je prosto očarala na prvi pogled i koju je od tada video ovlaš samo još jednom negde na ulici,da dovoljno da mu par puta dođe onako skroz romantično u snove.
Mora da je i ona spazila tamo nekoga ko uporno blene u nju,jer nekako nije videla poveću baricu koja joj je nadolazila u susret i koja se nekako bezobrazno uspravila i saplela je ni krivu ni dužnu.Sad nije to bilo ono klasično kupanje,ali dovoljno da se kaže bućnuo sam u baru.
Onako nabrzinu parkirao je auto skroz posred puta i dok se je približavao mestu nesreće čuo je kako malecka proklinje i baru i sve svece koji su joj pali na pamet...
-Jesi dobro,jel ti treba pomoć,veoma originalne reči koje su mu pale na pamet dok joj je pružao ruku.
-Ma,jesam...jebem ti ovu baru i ko je ovde postavi...jooojjj vidi kakva sam,kako ću ovakva kroz grad?!
-Ma nije ništa strašno,dešava se svima,evo ja sam autom odvešću te gde treba.
Dok je sa sebe skidala blato, onoliko koliko to može,krajičkom oka ga je pogledala i u sebi se je upitala kakve su mu krajnje namere.Jeste ovo nije mračni Bronks i ovde se svi manje više poznaju,ali đavo će ga znati ima ih svakakvih na ovome belome svetu.
Kao da je znao šta joj se mota po glavi,nasmešio se i šeretski odvalio:
-Danas sam sasvim normalan tip,serijski ubica postajem tek preko vikenda i to isključivo dok je pun mesec.
Bila je tu blizu,desetak minuta vožnje ,stanovala je u nekom kolektivnom smeštaju,sigurno je znao da to nije vojna kasarna,ali pobliže ne bi umeo da vam to opiše.
-Molim te pomozi mi sa ovim torbama,reči kojima ga je pozvala da je otprati do svoje sobe.
Nameru da se brzo izvuče tako što će spustiti torbe na prag osujetila mu je pozivom da popije,kafu,piće bilo šta bar nečim da mu se oduži za uslugu.
Sreća ili nesreća u kollektivnom smeštaju je da nemate baš onoliko prostora koliko vam je potrebno,naročito kad ste pre toga pali u baru i morate sa sebe da svučete mokru odeću.
Otvorena vrata ormara su taman dovoljan paravan da sakriju ono što se ne treba videti,ali i da nagoveste ono što se može videti.
"Božanstveno",reči koje umalo nije naglas izgovorio,iliti kako se zaljubiti u nekoga u par pogleda.
I tu priča staje,bar za sada,kafa,slađa i razmena telefonskih brojeva....i onaj osmeh što mu je uputila ,dok je zatvarala vrata,koji ga proganja evo već nekoliko noći.