Tišina

 Bilo je sparno letnje veče.U daljini se čula večernja pesma raznoraznih insekata,negde tamo,dole,na drumu buka velikog saobaćaja i lavež pasa iz susednog komšiluka.

 Nije još baš bilo ni vreme za spavanje,mada su joj očni kapci lagano klizili na dole.Umor od nekog teškog rada,ma kakvi,predstojeći naporni dan na poslu bože sačuvaj.

 Imala je u pravom smislu sve vreme ovoga sveta,a nije znala šta će sa njime,ni najmanje.

I obično u baš takvim trenutcima mozak počne da pušta raznorazne projekcije iz prošlosti,a što se nje tiče imalo je tu materijala za jedan poveći roman.

I ko kaže da ne možemo putovati u prošlost,zatvoriš oči na sekund,dva i već si godinu,dve otišla u prošlost.

A kako se ta bliska prošlost razlikovala od ove trenutne sadašnjosti.Sad kad pogleda tad je imala sve ispunjene dane,sreću na licu,osmeh u svakom trenutku,da imala je tada i njega.

 A kako se sve promeni tokom samo jedne večeri,takoreći tokom par minuta.

 Tada je mislila da nije odabrao pravi trenutak da uđe u njen život,imala je sveže rane,koje nisu htele tek tako da zacele,a i nekako je uživala u svom bolu,misleći da ga je zaslužila svojom krivicom i da svakako za to treba platiti nekim delom vremena svog života.

 Ali ne biramo situacije,događaje,prave trenutke,sudbina ili šta god već nekako izabere neki trenutak,koji nam se tada učini krajnje nepodesan,ono zašto baš sad,ali posle toga ispadne da trenutak nikako i nije mogao biti bolji.

 A kako je bio dobar prema njoj,kako su se poklapale kockice,da sad vidi da je bio taj ideal kome je težila celog života,tada je videla samo deliće toga i to ju je prestravilo do kosti.

  Kako nekome reći da je tu granica,da dalje ne može,ne sme ići,kako kad i sama znaš da bi vrlo rado prešla tu granicu.Ne ne mogu biti srećna u ovom trenutku,moram patiti,okajati grehe iz prošlosti,izvini moram.

 O,kako je samo bio strpljiv sa njom,zar postoje i takvi ljudi,idi molim te,idi,ne sačekaj,vrati se....ne ipak idi...izvini šalila sam se.

U kom trenutku je on svesno ili ne izbrisao te njene granice,to neću,ne mogu,jednostavno shvatila je da ga jako gotivi,da joj je drag,uhhh da ga voli...

Da li u sebi imamo neki gen mazohizma,koji nas tera da uništavamo sve lepe situacije,koje nam se dešavaju,samo zato što smo u tom trenutku zacrtali nešto drugo sa svojim životom?!

 Bilo kako bilo život neće da nas moli i ako budemo dovoljno tvrdoglavi uspećemo da uništimo i one najdivnije situacije u svom životu.

O,kako je bio lud on je voli,a ona ga tera,odbacuje,ne i ona njega voli,ali mu to ne pokazuje,bar ne u tom obimu kao on njoj,ali ona zna da on to zna...

Kolika je granica ljudske tolerancije,kolika treba da bude ta velika ljubav,koja se kao zna,a koja se ne pokazuje,bar ne u onom svom pravom svetlu,u kom trenutku se ono lepo,divno,veličanstveno,pretvori u ružno,nikakvo,ogavno,u kom trenutku namesto reči volim te,dođe ono mrzim te iz dna duše!

Godine,meseci,dani,u ovom konkretnom slučaju bili su minuti,ipak tu ionako vreme ne igra nikakvu ulogu.

Tada je mislila da na neki način prenagljuje,da će se i taj nesporazum,mala svađica,koje su imali tako s vremena na vreme izgladiti posle prospavane noći,tada nije znala da će reči "Odlazi zauvek" i onaj pogled,kojim ga je ošinula kao bičem,napraviti neku pukotinu u njegovom srcu,koja će ga zauvek odvesti od nje.

I ostala je tišina,jutro,dani,nedelje,meseci nisu popravili štetu od te večeri,niti će više ikada.

Tako kad ga ponekad sretne na ulici samo obori glavu i ćutke prođe pored njega,ni pozdrava,ama baš ničega,kao dva potpuna neznanca,da danas to stvarno i jesu.

Koliko slika prođe kroz mozak u onom treptaju oka,da za nekoga stvarno suviše.

A napolju su insekti privršavali svoj večernji koncert,saobraćaj na drumu je utihnuo i pas iz komšiluka odavno obukao pidžamu i otišao na spavanje,tišina je odnela još jednu pobedu,do sledećeg dana,do sledeće večeri.

Бескрајна равница

  Велика равница прекривена пожутелом травом и прошарана тамо-амо понеким ситним жбуном,пружала се ту пред њом...негде тамо у даљини свог тока се држала огромна сива река,са овог места невидљива,али поуздано се налазила тамо....

  Седела је погрбљена на малој жутој клупици и трљала своје сањиве очи,из којих су до пре неки минут текле велике,тешке сузне капи...

  Зашто,зашто се то увек њој дешава,вртела је по ко зна који пут филм у својој глави и питала се је где је погрешила...

 Наизглед идила,то нешто,нешто најлепше,нешто што целим својим бићем ишчекујемо целог живота,најзад се и њој десило...

 Била је у облацима,и где су наједанпут нестале све оне нијансе сиве,сви они мргудни људи,што су је раније окруживали,јој како је све наједанпут постало дивно,прелепо,бајковито...

 А вала искрено и заслужила је...сви они стихови,све оне романтичне приче,снови,надања,хтења,све оно што је годинама паковала у свом малом срцу,и чекала да се неко појави са правим кључем и отључа сва та блага...

 О,како је он диван,нежан,романтичан,како то да га годинама нисам примећивала,а био ми је ту на дохват руке...али није битно сад је само мој,мој и ничији више,до краја времена...

 Тада није знала да срећа долази у малим паковањима,да морамо знати како да је рационално трошимо....у супротном нас попут огромног морског таласа за тили час,са огромних висина баци на оштро стење....и накрају остане само трулеж,прњавштина и опоран мирис у ноздрвама...

 Зашто,питање на које никада неће добити одговор...

 Затворила је очи...све оне прелепе ружичасте слике,те једине,које су јој у потпуности испуњавале душу,срце,целокупно биће,које су је терале да верује,да зна,да овај њен живот има некаквог смисла....почеле су да бледе,попримају оне ружне нијансе сиве,почеле су....

Осећала је како је нека огромна сила притиска у пределу груди,како јој се на срце навлачи нека тамна копрена....знала је да никада више неће бити иста...

 Умрла је девојчица у њој,мрачна подасве нова осећања почеше да теку њеним венама,по први пут осети мржњу,презир,гађење,према свему,целокупном њудском роду...

 И није знала где ће је овај пут одвести,видела је пред собом једно огромно непознато....

 Отвори очи,журно се подиже и закорачи у пожутелу траву,бескрајну равницу,и пође ка хуку велике сиве реке....

Последњи пут окрену главу и баци поглед на жуту клупицу са које јој је махала насмејана девојчица....

Novembar je počinje sezona kiša

 Jedna kišna kap lagano skliznu preko prašnjavog prozorskog okna i kao što se iznenada pojavi,tako iznenada i nestade tu dole na ivici prozora...Za njom lagano,dođe i druga,treća kišna kap,uskoro se to pretvori u pravu bujicu...Vreme mu je,već je sredina novembra i tamo negde u obrisima dalekih planina već su se poprilično beleli vrhovi...Neki malo jači povetarac nosio je preko dvorišta poslednje požutele listove,a dole negde daleko na drumu tek po neka grupica užurbanih ljudi lagano je bežala pred prvim mrakom...

  Ceo ovaj prizor joj je bio pred očima,ali ona je samo negde tupo buljila u daljinu....

Upaljač kojim upali cigaretu nakratko osvetli malu memljivu sobicu,nenamešten krevet,razbacane stvari svuda po podu-prizor koji je nije uopšte uzbuđivao....

  Da opet je novembar,kao i onaj pre njega,kao i onaj pre njega....Vreme je već ionako računala po broju novembara,koji su protekli bez njega...

  A,sve kao da je juče bilo,povuče dim cigarete,sklopi oči i slike same počeše da naviru...Prelep prolećni dan,cela priroda je bila u cvetnim bojama,svet se radovao novom životu,a ona je sedela na klupici u parku i plakala....Koliko joj sad zvuči to neverovatno,da se već i ne seća razloga svojih suza tog prolećnog dana...Ipak ceo svet joj se rušio,danima nije mogla da nađe svrhu svemu,sopstvenom postojanju na ovom svetu...

  I onda je iznenada podigla glavu,nad njome je stajao čovek,mladić,dečak....oh,kako bi volela posle svih ovih godina da zna šta je zapravo bio....taj čarobni osmeh,te prekrasne plave oči,prizor koji će joj biti urezan u glavi do kraja života...

  Znaš kako se ponekad tako kockice iznenada u potpunosti slože,da ti je prosto čudno verovati kako one nisu bile pisane baš za tu svrhu,baš za tu osobu....

  To što je narednih dana,meseci doživljavala,ta osećanja,to nešto što je on budio u njoj,mogla je samo čitati u onim glomaznim ruskim knjižurinama,koje je u dugim zimskim noćima krišom čitala na tavanu svog dede...

  Da li je moguće da se ovo njoj dešava,najzada posle tolikih godina patnji,bola,nerazumevanja,najzad je našla nekoga ko je u potpunosti razume,shvata,voli,baš takvu kakva jeste,sada i do kraja života....

  O,kako je mrzela one vozove što su joj ga svaki put odvozili tako daleko od nje,ali kako je uvek volela te vozove,kad se na njihovim vratima pojavljivala njegova silueta....Pamti one suze,kojima ga je ispraćala negde tamo daleko,iza onih brda,pa još dalje,ali pamti i one suze radosnice,koje su kvasile i njegovo lice dok ga je onako razdragano ljubila na još jednom dočeku...

  Da li možemo predvideti buduće vreme,da li nam neke sitnice naznačuju neke buduće događaje....sad sa ove distance jako jasno vidi te sitnice,tada nije mogla,nije smela da ih vidi....

 Tek kad prođu godine,kada sve prekriju snegovi i šaš,setimo se slika,događaja,reči,ali obično bude kasno,kasno da se nešto i promeni...

  Kao da je videla neki grč na njegovom osmehu,nešto posve drugačije,nešto što nikada ranije nije primećivala dok ga je onako tužna ispraćala...Možda je posle svih ovih godina u glavi stvorila taj grč,to nešto sudbonosno,ta slika nikad neće nestati iz njene glave,poslednje što je od njega videla,kako maše,kako se voz gubi negde u daljini.....

  I taj glas njegove majke,dok mu je kroz plač saopštaval da njega više nema....

 Pamti ga onako spokojnog,mirnog,kakav je uvek i bio,tu masu ljudi u crnim odelima,sanduk prekriven cvećem,i humku,koja ga je zanavek odvojila od nje.....

  I pismo isčitano hiljadama puta,hiljadama puta zaliveno suzama,reči koje su se pojavljivale svaki put kada sklopi oči:

“...molim te oprosti mi,nemoj me kriviti,što se ovako opraštam sa tobom,hoću da me pamtiš onako kako si samo ti želela da budem....hoću da pamtiš onaj prolećni dan,onaj naš susret u parku,hoću da pamtiš kako smo se držali za ruke,trčali,ljubili,grlili,kako smo se voleli....voleo bih da si u ovom trenutku sa mnom,ipak znam da ne bih u ovakvom stanju imao snage da se sa tobom oprostim...čuvaj sve one naše trenutke,uspomene,i kada ti bude teško podigni glavu,pogledaj u nebo,možda u isto vreme i ja sa nekog mesta gledam u to isto nebo....”

  A,napolju je ona kišica,već prerasla u pravi jesenji pljusak...

 Dobro je,pregurala sam i ovaj novembarski dan,još samo par dana i doći će Decembar,a onda iščekivanje sledećeg Novembra....

 Ugasi cigaretu,okrenu se i leže na gomilu stvari,koje su bile razbacane po krevetu,lagano sklopi oči i polako utonu u san.....

Zvrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrrr......mmmmm ko,šta,gde se ja to nalazim.....otvori oči,prvi zraci sunca su već ulazili kroz prozor....uh,sve je ovo bio samo san,uh....dobro je,on je ležao pored nje-

“Sunce budi se,jutro je,da znaš kako sam te samo sanjala djubre jedno....volim te !!!!!!

А маса људи је и даље грабила у разним правцима

  Док је посматрао како се вешто провлачи кроз масу ужурбаних људи,знао је да ће му та слика бити последње што види од ње,онако за стварно....у оним другим што ће му окупирати мисли наредних месеци,година,појављиваће се јако често,у разноразним улогама,али то већ није то,или пак јесте....

...од свега тога остаде само обрис људске фигуре,сад већ скоро потпуно непознате,ако ју је икада и познавао на начин,како је он то желео,како треба да се познају двоје људи које....ту никада није знао да стави праве речи,не то није било ни налик некој нормалној љубавној причи између двоје људи,ако такве уопште и постоје...

-“побећи ће ми аутобус“'-мисао ,која му прекину ово сањарење.Чекао га је дуг повратак назад,назад где у суморну свакодневицу,или у једину могућу реалност....

  Куће,улице,дрвећа све оно што је могао да опази кроз замагњени прозор,све му је то деловало некако обично,некако незанимљиво....а само пре пар дана док је долазио истим овим путем,чинило му се да је на некој другој планети,да су ови људи,дрвећа,улице,нешто потпуно другачије што је досад видео,нешто....а сад,па шта се дођавола променило за само пар дана....ништа,или све.....

....тада је ишао негде,некоме,водила га је нека велика мисао,остварење сна,које се виђа само у романима,и то оним срцепарајућим руским.....чекала га је она негде тамо,чекало га је шта....

...а како је све то и необично почело,такорећи једна назовимо случајна грешка,пронашао ју је копајући по именику телефона свог најбоњег друга,тражећи особу коју је месецима покушавао да ухвати наживо,али му је некако увек измицала..

...исто име,али погрешан број,и тако је једна ствар водила другој,у почетку мало наивно смс дописивање претворило се је у вишесатне телефонске разговоре...

„то је то,она је та права“'мисао која га је коначно спаковала у аутобус,и послала на далек пут,коме,тој предивној особи са друге стране жице,или илузији коју је успут смислио у својој глави,то никако није могао да зна....

...у тим бескрајним телефонским разговорима смишљали су изнова и изнова,како ће тај први сусрет да изгледа,пробали су милион варијанти,и зачудо тако виртуелно све су некако биле најмање за оскара...

...али зачудо испало је тако једноставно обично,као безначајни сусрет два потпуно непозната незнанца на улици,не није било оне филмске хемије....

....једна од тих великих бољки сусрета на слепо што немате апсолутно никаквог појма,шта да очекујете са друге стране....знао је да ће се пре или касније она особа са друге стране телефонске жице појавити у правом светлу,али је ипак морао да наговори очи да се стрпе тих првих пар секунди,минута....и за право чудо успело је,бар у његовом случају,у њеном па не би се баш кладио...

....и непостоје идеалне љубавне приче,промениш само мало сценографије и све се претвори у неки другачији жанр...

...и било је пролеће,и они су коначно били једно поред другог,и имали су сво време овога света....све осим оне проклете телефонске слушалице,и тих пар стотина километара што је стајало између њих....све су имали а ништа имали нису....

...а ђаво спава ту на левом рамену и чека баш овакве прилике...мада у њиховом случају и није се много намучио....

-„Ћао,како је протекао пут“,речи на које би пре пар дана одраговао тако емотивно,сад више не,сасвим обично,незанимњиво,ама баш никако....

-“ма мора да су мењали ови нешто из ПТТ-а“,некао му је сад звучала другачије,даље,неприступачније,“да се није одселила...","не није", на срећу или на жалост....

...и једна ствар је водила другој....телефон је коначно добио свој заслужени одмор....

....а маса људи је идаље ужурбано грабила у разним правцима....

Мrlja sa plafona

  Povukao je dim cigarete i zavalio se u vec otrcanu fotelju....pogled mu se zaustavi na neobično velikoj mrlji na plafonu...stajala je tamo jako dugo,baš kao sto je sve oko njega imalo prefiks jako,jako dugo...ali sada ga to nije bilo briga,ranije je bilo trenutaka kada ga je jako pogađalo to nezaustavljivo proticanje vremena,sad ne,odavno se je pomirio sa tom činjenicom da je to stvar na koju ne može imati ni najmanjeg uticaja....

.....dok je gledao kako veliki oblak duvanskog dima lagano lebdi i odlazi tu tik iznad njegove glave u daljini je video svu onu veliku životnu bujicu,koja je ostala za njime i znao je da je ona ogromna u odnosu na onu sto mu je preostala...

....ali nije ga bilo briga,ionako je sve vredno,sve sto je nekako bilo vredno pomena u njegovom životu nestalo,odleprašalo,kao ovaj dim iznad njegove glave,ostala su samo sećanja-uspomene....

....da i ona je odavno napustila ova zemaljska prostranstva,možda ga upravo ovog trenutka gleda negde odozgo i smeši se....ona je svoj mir konačno našla...

....a seća se svega kao da je bilo juče,tog tuđeg dvorišta,tuđih ulaznih vrata na kojima je ona stajala,tuđe svadbe,ne njene....i te nebeske plave oči,taj osmeh,koji ce ga proganjati godinama....“ćao“....pogledala ga je onako stidljivo u oči....i samo se nasmešila...bila je tada samo dete....za njega je ostala takva godinama....

....i ređali su se događaji kao na filmskoj traci,prosto je neverovatno kako vreme neumitno curi,baš kad nam je najpotrebnije....ne ona nikada nije bila u glavnoj ulozi u njegovom filmu,ali daleko od toga da je bila puki epizodista...uvek je lebdela tik iznad njegove glave,da baš kao i sada....verovatno ni sam nikada neće biti svestan,koliko je to bilo bitno za njegov život....dobro ili loše,đavo ce ga znati.....

....ona mrlja ga je i dalje posmatrala sa plafona,ne sve to nikako nije imalo smisla,bar ga on nije nalazio,a pokušavao je godinama,iznova i iznova....uvek je na kraju ostajala samo ta izbledela mrlja na plafonu....

....ali to ionako više nije bitno,znao je da ce i on uskoro tim putem....kod nje...gore ce konačno imati vremena za sve sto su propustili na ovom svetu....

....a mislio je da je kraj,da se univerzum urušava,kada je ona nasilno,pre vremena,bez ikakvog njemu poznatog razloga otišla,nestala.....kasnije je shvatio da je ustvari i nikada i nije imao,pa samim tim nije imao i šta da izgubi....ipak neka nada je tinjala u njemu svih godina,da može,da postoji neki način....začudo ma kako besmisleno zvučalo,ta nada i dalje postoji u njemu....da zna da to nema nikakvog smisla,ipak nije mogao,nije hteo da je se otarasi...to je sve sto mu je ostalo od nje,to i sećanje....

...jos uvek je bio tu duboko zavaljen u fotelju,povuče i poslednji dim vec dogorele cigarete...dosta je za ovaj dan,ovaj sat,ovih pet minuta,a onda sve iznova....

...a ona mrlja sa plafona ga je i dalje posmatrala...

Kako napraviti idealan ženski profil(praktično uputstvo sa objašnjenjima)

  Cilj svega ovoga: Napraviti idealan ženski profil primenjiv za društvene mreže facebook ili twitter,namenjen najširoj mogućoj muškoj populaciji,praktično provereno na ciljnu grupu uže i šire Srbije,mada možda deluje i na nekim drugim meridijanima.

 Ovo sve gledano očima prosečnog srpskog muškarca,naravno hetero-seksualno orijentisanog.

 Potrebno je da napravimo takav profil,koji će privući najširu moguću populaciju.

 Pa da počnemo.Generalno gledano iako se dosta muškaraca loži na neku urbanu varijantu,izbegavajte da za lokaciju življenja stavljate Beograd ili neke od većih gradova u Srbiji.Pošto ovde vlada predubeđenje da su devojke sa one strane Drine ekstremno lepe,nekako ih mi iz Srbije doživljavamo egzotično,kao što ovi iz USA gledaju na latino-amerikanke,sindrom "Dženifer Lopez"...U ta egzotična mesta ponajviše spada Banja Luka,pa ćemo za lokaciju uzeti to,ali ne sam grad,najviše bi odgovarala neka varošica u blizini Banja Luke,ne preterano urbana,ali ne i u nekoj planinčugi,ne zaboravimo pravimo profil za najširu moguću populaciju,ekstreme odmah izbacite iz konbinacije...

 Izabrali smo lokaciju sada pravimo ličnost...Starost pa idealno bi bilo negde između 24 i 28 godina,nešto mlađe spada u kategoriju klinka,starije već u kategoriju baba-devojka...Studira nešto,već je tu pri kraju,ekonomiju,pravo,medicinu,nikako mašinstvo ili ta neka gruba zanimanja...Potiče iz klasične patrijalhalne porodice,otac radi za neku crkavicu,majka ostala bez posla,sad domaćica....jedna ili najviše dve sestre,nikako brat,osnovna škola...u porodici još živi sa babom i dedom,zapamtite hoćemo da postignemo efekat one starinske porodice sa njenim vrednostima...

 Slike:za profilnu najbolja ona klasična varijanta,ne baš kao za ličnu kartu,ali da se vidi celo lice,naravno to lice ne mora da bude za na izbor mis fotogeničnosti,ali varijante tipa namrgođenosti,nekog kreveljenja ili dve kile šminke zaboravite,bitan je taj prvi utisak,njega donosimo u prvih nekoliko sekundi i to se kasnije jako teško menja.Ostale fotografije,naravno izbegavajte one u kupaćim kostimima,ili sa ekstremno velikim dekolteima,u principu takve fotke privlače određenu vrstu populacije,a mi pravimo sve ovo za široke narodne mase...najbolje bi bila neka fotografija,ono tipa svakodnevna varijanta,dvorište,grad...nikako one iz kupatila gde se u pozadini vidi bojler,lavabo,tuš-kabina....naravno treba da se vidi cela figura,varijante sa debelm ribama zaboravite,kao i one muškobanjaste tatine sinove,ono klasično žensko telo,ne tenk,ali ne i varijanta izbeglice iz Etiopije...od odeće nikako široke trenerice,ili neki dopičnjak....naravno grudi treba da su onako osrednje,ne neke sisate kravetine,ali ne i daske za peglanje...po mogućstvu da se vidi naznaka da nešto ima,ali to ne isticati u prvi plan...

 Iskustva: Nikako tipa promenila sam 1000 partnera ili idem iz veze u vezu,nećemo da pravimo profil lokalne kurvice...Možda neka veza od godinu,godinu i po dana,sa nekim likom s kojim se zna od detinjstva,ono nije to bila ljubav života za kojim će uvek patiti,jer niko ne voli da bude nečiji dubler,ili da živi u saznanju da on nije ta ljubav života...Ne pominjati seksualna iskustva,ono tajnovitost ima veći efekat nego napisati da si devica,ili da je preko tebe prošlo pola grada....Sadašnja situacija ono izlaziš,zezaš se sa društvom,tu i tamo neka lagana veza,ali u pozadini praviš priču da tražiš ljubav tvog života....zapamti pravimo romantičnu dušu...

Interesovanja:Muzika,metal,pank ili nešto tako ekstremno odmah zaboravi,naravno kao i grand paradu,ono varijanta tipa slušaš novije stvari,ali voliš ne klasične stare dobre stvari,tipa valentino,crvena jabuka,riblja čorba,ubaciš čisto neku nepoznatu grupu,da se baš izbegne totalno šablon....naravno voliš da čitaš knjige,ubaci romantično štivo,nikako neka religiozna sranja,meditaciju,vudu-magije,misli će ljudi da si neki sektaš....voliš da crtaš,filmovi naravno ubaciš neke blockbuster-e,ali i tu provučeš neki film za koji je malo ko čuo....zajebancije sa švedskim akcionim zaboravi... naravno pišeš dnevnik,može i neku poeziju...imaš neki hobi,tipa sakupljaš knjige,ili nešto u tom fazonu...ono konzumiraš alkohol u umerenim količinama,varijanta nepušač bolje prolazi....

Naravno koristiš internet,ali ne samo društvene mreže i zabavu,pomeni sajtove za traženje poslova,za upoznavanje drugih kultura,za edukaciju....tipa ne pravimo štrebera,ali moramo biti upućeni u savremene tokove...Znaš jedan,maksimalno dva jezika,ljudi pomalo i zaziru od onih što znaju mnogo....nisi mnogo putovala,eventualno ekskurzije,i tu i tamo neko veće mesto u blizini,ako napišeš da si obišla pola sveta to niko neće poverovati...

Dakle napravili smo tu romantičnu osobu iz neke varošice,iz klasične porodice,više seoska nego urbana varijanta...

Zašto sve ovo: potencijalna žrtva,tj. muškarac koji traži žensku osobu na društvenim mrežama upravo ovo želi-varošica,zato što ovo pali u svim varijantama,ma odakle je taj muškarac,ako je on iz urbanog mesta,naravno prolazi onda i urbano i seosko područje,ali ako je on iz nekog malog mesta,nema šanse,ako je ženska osoba iz velikog grada...Svi mi u podsvesti želimo da na neki način spasimo nekoga,da mu omogućimo bolji život,zato je i išla varijanta da je dotična ženska osoba ona kojoj se treba pomoći...Naravno svi smo mi predprogramirani na neka romantična sranja,tako da je zbog toga akcenat na romantiku,poštenje i neke moralne vrednosti koje se polako gube u savremenom svetu...

To su uglavnom neke smernice,naravno ako želite privući neku ekstremnu grupu,sve ovo odozgo slobodno zaboravite.... 

Prirucna filozofija 1

  Ponekad se zapitam da li kao drustvo,kao civilizacija napredujemo,tapkamo u mestu ili pak nazadujemo.

  Da li to sto smo ovoliko mnogo napredovali,za vrlo kratko vreme na tehnoloskom planu,moze da nam zameni neke stare,tradicionalne vrednosti,moral,dobrotu,lepo vaspitanje,kulturu...

Ponekad tako zastanes,osvrnes se u nazad i zapitas se da li je ovo danas bas to sto si nekada zeleo.

  Puno sitnih stvari,koje sam nekada zeleo sada,danas,imam u vecoj ili manjoj meri,mozda sa par godina zakasnjenja,ali one su tu.

Ipak nisam srecan sa njima.Mozda da su se desile,ostvarile par godina unazad bi sve to imalo neku vecu tezinu,ovako,kao da me sve to nimalo ne ispunjava.

  Kao da dok za necim zudis,ostvarujes nesto,izumljujes,pravis,tadi si srecan,potpuno ispunjen,a kada na kraju dodjes do tog cilja,kada ga napravis,onda se zapistas cemu sve to i ne umes da uzivas u plodovima svog rada.

  Mozda ta teznja za perfekcionizmom,za nekim materijalnim blagostanjem isisava iz nas onu energiju i na kraju ostanes potpuno prazan,bas kada treba da uzivas u necemu.

  I neko sto se mene licno tice nista ne zavrsim do kraja.U pocetku,ma o cemu se radilo,imam jako puno elana,motiva i cega god da se latim napredujem iznenadjujuce brzo.A onda kad vidim da to mogu,kad to nekako prerastem u svojoj glvi,naprasno izgubim volju,zelju,motiv i batalim  sve cega sam se do tada latio.

 Da li podsevesno imam nekih iskustava,znanja od tih nedovresenih poslova to nikako necu moci sa sigurnoscu da znam.

 Ipak tako s vremena na vreme vratim se nekim stvarima iz proslosti i ponovo ih pocnem iz pocetka i naravno ponovo odustanem pre negoli sam ih zavrsio,Okej svaki put je taj prerani kraj sve blizi onom stvarnom,tako da ako nista drugo napredujem bar u tom pogledu.

I ko zna mozda jednog dana se latim i pocnem iz zavrsim neku stvar u punom obimu,mozda.

Need to love...nečija,svačija,ničija...

 Dobro veče dragi pisci,čitaoci,komentatori ili tek slučajni prolaznici dežurni kontraš se ponovo javlja na raport.I na žalost ili na radost onih,koji misle da ću i ovog puta da se rvem sa SPC ili nekim drugim državnim organom,prevarili ste se,rešio sam malo da se sa nebesa spustim u običan narod,i potkačim nesto što mi je u domenu rukohvata.

 A na gore pomenute institucije, ću se vratiti very soon,jer mi daju takvu inspiraciju(čitaj:nerviraju me),da bih imao štiva o njima,pa bar za neki osrednji ruski roman,ta malo li je…

 Vidim ovde(na blogu) se dosta piše o toj temi,naravno u pozitivnom kontekstu,a nju svakojako nazivaju:love,amore,amar,…ali ja cu se zadržati na domaću radinost-ljubav!

 Kažu da je to jedno uzvišeno osećanje,da je smisao svih smisla u njoj,da za nju vredi živeti,pa bogme i umreti,to je nešto najlepše što vam se može dogoditi…

 Pa su tako zaludni pesnici,a bogme i oni iz proze,izarčili tone i tone hartije,da bi nam što plastičnije objasnili taj fenomen,to univerzalno nedokučivo…

 E,sto pišem u trećem licu ne znači da sam ja neki svemirko,pa da sam imun na taj "virus",mada je ponekad bolje i da jesi,drmnula je par puta i mene ta groznica…

 I neću da kažem da je to sad nesto ružno,lepo je kako da nije,taj hod po oblacima…kad misliš da je ceo svet tvoj,kada…

 I kao i svaki opijat ako se ne dozira s vremena na vreme u određenim količinama sledi kriza,a onda i neminovna detoksinacija…

 I začas padneš s tih oblaka(redovno na glavu,pa ti izrastu rogovi),i sve ono kuco,maco,ljubičice i ostala flora zamene raznorazna rogata i ušata fauna…

 I pitaš se posle gde su ti bile oči gde ti je bila pamet…na kraju šta ti je sve to trebalo!

 I kao i svaka boljka,i ova manje ili brzo se izgubi,i ostavi manje ili više nus-pojava…i setimo je se s vremena na vreme,pa polomimo koju čašu zbog nje,pa se potučemo opet zbog nje…i napravimo jos hiljadu gluposti zbog nje…baš gadna nus-pojava!

 I da sam sad ja neka žalosna sova,a kao što nisam,rekao bih ma ostavite tu ljubav na miru,bolje pojedite čokoladu,hemijska reakcija u mozgu je gotovo istovetna,a nus-pojave su eventualno u pokvarenom zubu,ali to čika-zuba očas reši…a i jedan manje razlog da se isečete na srču od flaše…

 Ali kakav bi to život onda bio bez muka,bez patnji…imali biste utisak da živite u Evropskoj uniji ha,ha…

 Ma šalim se volite se ljudi,jer kad tad će nas neki porok dokusuriti,a ako ne uvek će se naći neki zalutali autobus,da vas preveze na šoferšajbni koji krug…živeli!

Glupost-nacionalni brend broj 1

  Neko mi je pre neki dan stavio opasku da su moji tekstovi suviše sa prizvukom politike,da im na neki nacin nije mesto ovde nego na blogu B92…

 I ja bih se složio u potpunosti sa time,da se ne trebaju brkati babe i žabe,da "prljavi" obrisi tkz. političke realnosti ne moraju da zaprljaju baš svaki kutak…kažem složio bih se kad bi lokacija sa koje pišem,u kojoj živim bila Švajcarska,Finska,Nemačka…a ne Srbija.

 Nisam ja za soluciju dva srbina,tri partije,tj da cela nacija bude jedan in live politički poligon…da svi sednemo,stavimo prst na čelo i glumimo neke velike mudrace…

 Ali nisam ni za to da se svi pokrijemo  ćebetom preko glave,i dopustimo šačici,evidentno nesposobnih,da nam do kraja unište ove naše živote,i ma kakvi oni bili,naši su,i mi sami moramo o njima odlučivati…

 Jeste lepo je to pisati o cveću,poeziji,romantici…mislim pozdravljam sve koji uprkos svemu posmatraju svet kroz ružičaste naočare,i takvi su nam više potrebni u ovim sivkastim vremenima…ali za nas sirove realiste je malo teže govoriti o apstraktnim temama,dok ti stomak krči,a nad glavom ti visi hiljadu i jedan račun…

 Neću sad o tome ko je kriv,to će u svakom slučaju presuditi istorija…i ako se vec treba svaliti krivica na nekoga,najrealnije je reci krivi smo svi mi!

 Jer svako izabere način svog življenja,i svako plaća cenu takve odluke…živi kao bećar umrećes od ciroze jetre…

 Jer meni je teško sa stanovišta ateiste prihvatiti stav po kome se treba u ovom"zemaljskom" životu mučiti,patiti,oskudevati u svemu materijalnom,da bi jednog dana time kupio kartu za raj i večito blagostanje…

 Ko može da garantuje to večito blagostanje,da li postoji neki konkretan dokaz da je baš sve tako,kako je opisano u "svetim" knjigama,i da neće ovi koji su imućni na zemlji podmititi i božansku administraciju,a ovi siromašni opet izvisiti…jednom siromašan večito siromašan…

 A šta ipak ako je taj fizički kraj i zaista definitivno kraj…pa zbog čega se onda žrtvovati,zbog čega taj jedini život protraćiti u nekim besmislenim samoodricanjema…

 I je li onda sve politika,ako kažeš da živiš danas,a ne da robuješ nekim iluzionarnim mitovima…

 Šta ti vredi umreti za neke promašene ideale,biti posthumno odlikovan,kad tebe više nema…

 Tešiš se pamtiće te buduće generacije,tvoju žrtvu…a da li je baš tako,pa pogledaj našu istoriju unazad…

 Jer jedino što je bitno je život,a ne neke apstraktne teorije…jer šta će ti neka teritorija kada na njoj nema ko da živi…

 I moćni iluzionisti u tome vide svoju šansu,da još malo popune svoje bisage,jer oni nemaju skrupula,a vi se žrtvujte za njih…

Lažna strana našeg morala

  Čime drugačije započeti priču na ovom blogu,pošto sam jako fresh ovde,a negoli o savremenom fenomenu pisanja,dopisivanja,prepisivanja,preko raznih vrsta indirektnih načina,tehnički rečeno preko raznih vrsta mreža…

 E,i da sve ovo ne bi vuklo na neku filozofsku stranu,a i da se ne zanosim da sam izmislio toplu vodu,spustiću ovo na svoj nivo gledanja,a verujem da to nije usamljeno gledište…

 Elem,sa prodorom revolucionarnih vrednosti "bratske"nam zapadne demokratije,a i sa tehnološkim bumom,koji je ekspresno ušao i kroz naša vrata,fenomen piši-briši preko globalne svetske mreže je postao,ma sasvim se odomaćio,kao jedan od dominantnijih oblika življenja…

 Taj fenomen otuđenosti,oslanjanja samo na sopstvene raspoložive resurse,ume često da bude mač sa dve oštrice…i dok si sa jedne strane zaštićen sopstveno kreiranom maskom,distancom,što geografskom,jos više iluzionom,tipa mogu da budem šta hoću,na kakav način hoću,granica je samo mašta…dotle smo lišeni onog kontakta tet-a tet i zadovoljstva kad s nekim komuniciras oči u oči…

 Meni nije samo jasna ta količina licemerstva,laži,pretvaranja…šta je toliko teško biti svoj,biti ono što jesi,a ne kriti se iza tuđih biografija,tuđih fotografija…please gde je "umrla" iskrenost!

 Klasična priča ono ja imam bajan život,super posao,osobu koja me voli,koju volim obožavam…cvetaju mi ruže na sve strane,a na mreži sam čisto da razbijem dosadu,čisto da se zabavim…

 E,nije nego pa onda je na sajtu o automobilizmu "više" pretežno ljubitelja jahačkih veština…i ne bih da frojdišem,ali podsvest govori sve,mislim iako svako od nas ima u sebi dozu mazohizma,niko svesno ne povređuje sebe,zašto bi menjali ono što je toliko dobro za nesto lošije,ili to dobro i nije bas toliko dobro…

 Ovako svi gube i oni koji su toliko koliko iskreni i borave na mreži,jer imaju neki cilj…i ono drugi što se foliraju svojim beautiful life,a nemaju snage da priznaju,da im ipak sve nije tako ružičasto,da su ustvari na istoj misiji,kao i oni prvi…ovde smo svi jednaki…  Dakle samo malo više morala,mislim ne bih da zvučim kao neka pobožna baba,ali ako sami ne uredimo svoj svet ko će to uraditi umesto nas,da neće ovi naši bajni političari…e,onda smo ga najebali!

За добро јутро

 Пробијајући се кроз прашњаво окно,поцепану ролетну и мемљив ваздух у соби,један упорни сунчев зрак паде му на лице...

 По аутоматизму се окрену на другу страну.Али следећи пут првог ускоро бујица сунчевих зрака преплави омалену собицу.Не,није било икакве шансе да их се отараси.

-Проклети студентски дом,кад ли ће већ једном да га реновирају.

 Горак укус у устима од вина,водке,пива и чега све не још,увећавао му је ову јутарњу агонију,прича са спавањем је завршена,бар за ово јутро.

 А и очекивао је да му сваког часа она бане на врата,онако свежа,енергична,насмејана,као да нису заједно целу ноћ банчили....

 У моменту се сети како су се синоћ растали,њихова хиљаду и прва свађа....и опет без повода,без видљивог разлога,наравно и без икаквог закључка на крају....

 Онако формално били су удаљени којих десетак метара,исти спрат студењака....незванично,свакако другачије скоро двадесет и четири сата заједно...

 Веза,мало јаче другарство,нешто треће....не није постојала адекватна реч да би се описао тај њихов однос...

 За околину,ближу и даљу,а једно време и за њега,били су такорећи савршен пар...за њу,па то ни она сама није знала или није смела самој себи то да призна...

 А хтео је,трудио се,покушавао на милион и један начин да јој се приближи,који милиметар од овога сад,од онога јуче....

 Знала је све,знао је и он да га воли на неки само њој својствен начин,да јој је потребан,да му је потребна...

 Ипак увек је нешто фалило,тај јаз некада у виду набујалог кањона,а некада већ пресахлог планинског поточића,увек је постојао међу њима....не није било икакве шансе да једно другога занавек превуче на другу страну...

- Не могу више,сад је дефинитивно готово,речи којима су заврашавали многобројне свађе....речи које су се после пар минута нетрагом губиле у мрачним ходницима студењака...

Знали су да за њих двоје не постоји будућност,бар не нека реална,остварљива...знали су да имају само ове тренутке између једне и друге свађе...

- Не могу више,рећи ћу јој све чим се појави.

Чуо је бат нечијих корака у ходнику,видео је кваку како се помера и познату фигуру на вратима....осмехнула се...

-Добро јутро сунце,како си спавао.

-Па одлично....добро јутро....

Izgleda da se ova planeta ipak okreće!

  Od sutra prestajem da pušim....od nove godine više ne pijem....sledećeg meseca počinjem da držim dijetu....sledećeg proleća ću završiti fakultet...obećanja,obećanja,obećanja,samo sebi ili bližoj ili daljoj okolini,nije bitno ionako ih u najvećem broju slučajeva nikada ne ispunimo...jeste uvek sve to počnemo sa ogromnim entuzijazmom,ushićenjem,čini nam se da u mahu možemo ispuniti pa bar deset tako zadanih ciljeva,a onda ushićenje nestane i sve više se pitamo šta nam je sve to i trebalo,pa ranije i nije bilo tako loše....i ko je tu pametniji,a ko gluplji,pokušati pa vrlo brzo odustati,ili uopšte ne pokušati....na kraju rezultat je uvek tako isti...a zašto i imamo tako jako želju da se kao nešto celog zivota menjamo,zašto ne možemo biti srećni potpuno kakvi takvi smo....zbog čega uvek tražimo nešto drugačije od ovog trenutnog,da li je svaka promena poželjna,da li je ustvari i bilo kakva promena moguća,ili je sve to samo pusta nasa želja....

 Ipak suština je(valjda ona prava),ono kakav si sa deset,takav si sa trideset,pedeset,sto godina,i bilo koja suštinska promena nije moguća,sve su to naka kozmetička doterivanja...i zbog čega bi se ono trudili da menjamo bilo šta,ako je već promena unapred onemogućena,ili postavljena u već unapred zapisane okvire...ono sklopiš ruke iza glave,zavališ se u neku ležaljku za na plažu,naravno more,plaža su sastavni deo te priče i čekaš,čekaš....jer neki kažu da se ova planeta okreće,uvek u istom smeru,uvek na isti način,pa čemu briga onda doneće nam te stvari koje "moramo" odraditi danas,sutra,nekad svakako da....pa pogrešili hiljadu puta na isti način,uvek iznova i iznova ćemo se koprcati na istom nivou....pa šta sad možda i ne treba da pređemo na sledeći nivo,možda je taj nivo za naš cilj igre....i nema tu neke velike filozofije....zavali se u fotelju i uživaj,jer ipak se okreće!

Bozić Bata u pink-odelu ili srpska verzija božića

  Prvo i prvo ne bih da ovo bude kao "kvarenje" božićnih praznika onim istinskim vernicima u ovoj nasoj zemljici,koji uzgred rečeno i nema u velikom broju,ali ja ne bih bio ja kad nebih polemisao u sopstvenom stilu,ma o čemu se tu radilo!

  Pošto smo se brzo bolje otarasili komunizma(pa trebalo nam je samo pedesetak godina),odjedanput smo se svi izmenili iz korena,i počeli da vičemo na sav glas,kako smo mi sledbenici najpravednije religije na kugli zemaljskoj,i kako je baš ovaj naš srpski domaćin odabran da prenese tu vekovnu istinu svim zemaljskim narodima.

  Na stranu to što je taj čuveni srpski domaćin godinama u širokom luku zaobilazio crkvena vrata,što mu je mesto raspeća na centralnom mestu stajala crvena zvezda petokraka,što je uvek obeležavao 29-ti novembar,a kao slučajno zaboravljao 7-mi januar…on se naprasno osvestio i postao sopstveni odraz u ogledalu,koji je izgubio još neke1941…

  I sad se vadi pa nije on kriv,u duši je uvek imao to nešto božansko,samo su ga tamo neki komunisti sprečavali da ta svoja osećanja iskaže…

  A čiji su ti tamo komunisti,pa nisu oni došli sa neke udaljene planete,već su to naši očevi,dedovi,stričevi…kako je kome zapalo.

  I fascinantno je kako smo se svih tih ljudi preko noći odrekli,a nekad smo se kleli u tu ajde je nazovimo ideologiju…pa kako brzo zaboravljamo sopstvenu istoriju,kako se je lako odričemo,ovo što nam se danas dešava je čak i dobro.

  A posebno je zanimljiva slika tog našeg srpskog domaćina u ovom današnjem savremenom kulturološkom svetu.

  Brzo bolje je naučio one dve, tri božje zapovesti,koje mu odgovaraju po njegovom shvatanju života,naprasno je počeo ići u crkvu,počeo slaviti krsnu slavu i na njoj obavezno pozivati svešteno lice da mu osvešta vodicu…

  Modifikovao je sve osnovne dogme hrišćanstva,od krsne slave je napravio poligon za jelo i piće,gde se šenluci kao na svadbi,gde se puca,gde se preteruje ama baš u svemu,samo da bi se bilo bolje od komšije,da se potroši više,da se pojede i popije više,a za sutra ćemo već okriviti zao i bezkurpluozni svet.

  Gde su se kod tog srpskog domacina izgubile božje zapovesti ne preteruj u jelu i piću,ne zavidi drugome,ne kradi,ne budi ljubomoran…od svih pravih hrišćanskih vrlina nije ostalo ništa,važan mu je imidž,i kako će se što više istaći…

  Uzgred budi rečeno slave su i paganski običaj,nema tu nešto mnogo veze sa hrišćanstvom,ali nema veze u ovoj našoj modifikovanoj veri sve je dozvoljeno!

  A gde je u svemu ovome crkva,institucija čiji je zadatak da se o svemu ovome brine,pa izgleda da ju je pregazilo vreme,čelnicima ove organizacije je više stalo da se dodvore političkim moćnicima ove zemlje,nego da se brinu o moralu ove nacije,kao šta se to njih tiče.

 I kad već govorimo o moralu u njihovim redovima,pa vidi se kroz prizmu pojedinih sveštenih lica optuženih za sramna dela…crkva o tome zvanično ćuti!

  O kakvom moralu pričamo kad se u većini domova i sad u vreme badnje večeri,u pozadini sa ekrana čuju i vide razgolićene "grand" pevačice…idealno za uz hrišćansku trpezu…prava slika i prilika današnjeg srpskog domaćina,e neka mu je svaka čast,i kao sto malopre rekoh još nam je i dobro ovakvima kakvi smo!

Srećan božić!

Neke se stvari nikada ne menjaju

 I tako desi nam se neka krupna ili malo bitna stvar u životu,koja nije odveć puka svakodnevica,već nešto što izlazi iz klasičnog šablona,što je nekako vredno pažnje,vredno da ga zapamtimo na neki poseban način...  

  Naravno u zavisnosti od žanra gore pomenutog događaja,tj. da li on ide u korpu loših ili dobrih stvari,pokušavamo u svemu tome naći neku pouku,neki smisao,nešto što će nam koristiti za u buduće,ili da pak pred samim sobom opravdamo neko "utrošeno" vreme...A šta biva kada se posle nekog vremena nađemo u skoro identičnoj situaciji,i odigramo ulogu na isti način,kao i predhodni put,naravno i kraj ispadne manje-više kao predhodni put....i da li sve to onda ima nekog smisla,ako iznova i iznova ponavljamo iste "greške",iste šablone,ako nikada ne naučimo,kako da pobegnemo iz tog začaranog kruga...

  Da li smo samim rođenjem dobili već gotovu životnu priču,koju moramo na silu odigrati,a da je sav naš trud na menjanju iste samo mala kozmetička promena,da suštinu životne priče ne možemo menjati....  

    I ako je već sve tako unapred napisano, da li unapred dići ruke od svega,jer čemu uzaludan trud,kad se sve već unapred zna....ono zavaliti se u neku naslonjaču,dići sve četiri u vis,a sudbina će vec naći način da nam isporuči svoje instrukcije....ili pak biti maksimalno tvdoglav i pokušati na silu menjati svoju životnu priču,nešto u fazonu da smo mi sami gospodari svoje sudbine,kao da ta sudbina nece slučajno da pošalje neki zalutali autobus,da nam ekspresno pokvari tu trku na naš način....

 I postoje previše slučajnosti na ovom svetu da bi se one mogle nazvati samo slučajnosti,ipak sa druge strane malo je neverovatno da ama baš sve u univerzumu radi po već nekom napisanom pravilu,to čak ni religija,bilo koja, ne može da objasni tako jednostavno,i šta onda ostaje neki treći način,to stalno motanje u krug,iznova i iznova,i svaki put nam se čini,e ovaj put je sasvim drugačije......da li je ???