Tišina

 Bilo je sparno letnje veče.U daljini se čula večernja pesma raznoraznih insekata,negde tamo,dole,na drumu buka velikog saobaćaja i lavež pasa iz susednog komšiluka.

 Nije još baš bilo ni vreme za spavanje,mada su joj očni kapci lagano klizili na dole.Umor od nekog teškog rada,ma kakvi,predstojeći naporni dan na poslu bože sačuvaj.

 Imala je u pravom smislu sve vreme ovoga sveta,a nije znala šta će sa njime,ni najmanje.

I obično u baš takvim trenutcima mozak počne da pušta raznorazne projekcije iz prošlosti,a što se nje tiče imalo je tu materijala za jedan poveći roman.

I ko kaže da ne možemo putovati u prošlost,zatvoriš oči na sekund,dva i već si godinu,dve otišla u prošlost.

A kako se ta bliska prošlost razlikovala od ove trenutne sadašnjosti.Sad kad pogleda tad je imala sve ispunjene dane,sreću na licu,osmeh u svakom trenutku,da imala je tada i njega.

 A kako se sve promeni tokom samo jedne večeri,takoreći tokom par minuta.

 Tada je mislila da nije odabrao pravi trenutak da uđe u njen život,imala je sveže rane,koje nisu htele tek tako da zacele,a i nekako je uživala u svom bolu,misleći da ga je zaslužila svojom krivicom i da svakako za to treba platiti nekim delom vremena svog života.

 Ali ne biramo situacije,događaje,prave trenutke,sudbina ili šta god već nekako izabere neki trenutak,koji nam se tada učini krajnje nepodesan,ono zašto baš sad,ali posle toga ispadne da trenutak nikako i nije mogao biti bolji.

 A kako je bio dobar prema njoj,kako su se poklapale kockice,da sad vidi da je bio taj ideal kome je težila celog života,tada je videla samo deliće toga i to ju je prestravilo do kosti.

  Kako nekome reći da je tu granica,da dalje ne može,ne sme ići,kako kad i sama znaš da bi vrlo rado prešla tu granicu.Ne ne mogu biti srećna u ovom trenutku,moram patiti,okajati grehe iz prošlosti,izvini moram.

 O,kako je samo bio strpljiv sa njom,zar postoje i takvi ljudi,idi molim te,idi,ne sačekaj,vrati se....ne ipak idi...izvini šalila sam se.

U kom trenutku je on svesno ili ne izbrisao te njene granice,to neću,ne mogu,jednostavno shvatila je da ga jako gotivi,da joj je drag,uhhh da ga voli...

Da li u sebi imamo neki gen mazohizma,koji nas tera da uništavamo sve lepe situacije,koje nam se dešavaju,samo zato što smo u tom trenutku zacrtali nešto drugo sa svojim životom?!

 Bilo kako bilo život neće da nas moli i ako budemo dovoljno tvrdoglavi uspećemo da uništimo i one najdivnije situacije u svom životu.

O,kako je bio lud on je voli,a ona ga tera,odbacuje,ne i ona njega voli,ali mu to ne pokazuje,bar ne u tom obimu kao on njoj,ali ona zna da on to zna...

Kolika je granica ljudske tolerancije,kolika treba da bude ta velika ljubav,koja se kao zna,a koja se ne pokazuje,bar ne u onom svom pravom svetlu,u kom trenutku se ono lepo,divno,veličanstveno,pretvori u ružno,nikakvo,ogavno,u kom trenutku namesto reči volim te,dođe ono mrzim te iz dna duše!

Godine,meseci,dani,u ovom konkretnom slučaju bili su minuti,ipak tu ionako vreme ne igra nikakvu ulogu.

Tada je mislila da na neki način prenagljuje,da će se i taj nesporazum,mala svađica,koje su imali tako s vremena na vreme izgladiti posle prospavane noći,tada nije znala da će reči "Odlazi zauvek" i onaj pogled,kojim ga je ošinula kao bičem,napraviti neku pukotinu u njegovom srcu,koja će ga zauvek odvesti od nje.

I ostala je tišina,jutro,dani,nedelje,meseci nisu popravili štetu od te večeri,niti će više ikada.

Tako kad ga ponekad sretne na ulici samo obori glavu i ćutke prođe pored njega,ni pozdrava,ama baš ničega,kao dva potpuna neznanca,da danas to stvarno i jesu.

Koliko slika prođe kroz mozak u onom treptaju oka,da za nekoga stvarno suviše.

A napolju su insekti privršavali svoj večernji koncert,saobraćaj na drumu je utihnuo i pas iz komšiluka odavno obukao pidžamu i otišao na spavanje,tišina je odnela još jednu pobedu,do sledećeg dana,do sledeće večeri.