Svima nama tako dođe onaj "koji mi je kurac"-dan, kada se prosto raspadamo po svim šavovima, a da nam uzrok toga nije poznat, bar ne na prvu loptu...
Počnemo da se samoanaliziramo i još više odemo u kurac, jer nam se u tom trenutku čini da ima bar milion razloga zbog čega smo sada sjebani i naravno da sve njih ne možemo niti prebrojati, a kamoli eliminisati...
U suštini uvek je jedan kjučni razlog za sjebanost, drugi se samo nadovežu kada vide da smo posrnuli, pa da nam i oni jebu sve po spisku...
I šta raditi u tom trenutku?
Neki imaju univerzalno rešenje flaša bilo kog alkoholnog destilata, jeste da ne rešava bilo kakve probleme ,ali ih tako dobro prikriva, a nekima je i to sasvim dovoljno.
Neki drugi će izabrati da jebu sve po spisku daljoj ili bližoj okolini, posvađaće se sa svim živim na ovom svetu i za sve nedaće okriviti bližu ili dalju okolinu, politiku, lošu ekonomsku situaciju, ma da izgovora i opravdanja barem ima kilo na ovom svetu.
Neki treći će dozvoliti da ih depresija skroz tresne o patos,zatvoriće se među svoja četiri zida,uživaće u svojim crnim mislima i ufurafaće se u fazon-"Biće vam žao za mene jednog dana".
Ja sam lično godinama u pokušavao da osnujem lično svoju četvrtu kategoriju, pa iako sam se trudio da budem neka verzija 2.0. Gregory House-a, nisam u tome uspeo i podpadao sam, već prema potrebi u jednu od tri nabrojane kategorije.