"Lovely-jubbly"-život sam od sebe,e pa neće da može

   Svima nama tako dođe onaj "koji mi je kurac"-dan, kada se prosto raspadamo po svim šavovima, a da nam uzrok toga nije poznat, bar ne na prvu loptu...

  Počnemo da se samoanaliziramo i još više odemo u kurac, jer nam se u tom trenutku čini da ima bar milion razloga zbog čega smo sada sjebani i naravno da sve njih ne možemo niti prebrojati, a kamoli eliminisati...

   U suštini uvek je jedan kjučni razlog za sjebanost, drugi se samo nadovežu kada vide da smo posrnuli, pa da nam i oni jebu sve po spisku...

 I šta raditi u tom trenutku?

  Neki imaju univerzalno rešenje flaša bilo kog alkoholnog destilata, jeste da ne rešava bilo kakve probleme  ,ali ih tako dobro prikriva, a nekima je i to sasvim dovoljno.

  Neki drugi će izabrati da jebu sve po spisku daljoj ili bližoj okolini, posvađaće se sa svim živim na ovom svetu i za sve nedaće okriviti bližu ili dalju okolinu, politiku, lošu ekonomsku situaciju, ma da izgovora i opravdanja barem ima kilo na ovom svetu.

  Neki treći će dozvoliti da ih depresija skroz tresne o patos,zatvoriće se među svoja četiri zida,uživaće u svojim crnim mislima i ufurafaće se u fazon-"Biće vam žao za mene jednog dana".

  Ja sam lično godinama u pokušavao da osnujem lično svoju četvrtu kategoriju, pa iako sam se trudio da budem neka verzija 2.0. Gregory House-a, nisam u tome uspeo i podpadao sam, već prema potrebi u jednu od tri nabrojane kategorije.

  Da i sam sebi sam vrlo često postavljao pitanje-"Aman više, koji ti je kurac" i naravno kao što  i niko do sada nije i ja  nisam uspeo da dobijem zadovoljavajući odgovor...a možda on i ne postoji.

  A i sredina Januara je idealna za depresivno raspoloženje, desetak dana su sasvim dovoljni da ubiju novogodišnje želje i planiranja, jeste brate lako je praviti planove za tamo nekada, ali kada se to tamo nekada nacrta na kalendaru kao vrlo skorašnji datum, e onda postaje zajebano.

  Neće slonče u lonče i neće taj željeni život sa novogodišnjih čestitiki da se realizuje sam od sebe, da naravno tu postoje već milion i jedna prepreka, a ti ako si laf odustani na prvoj, pa čekaj sledeću novu godinu.

  Stara dobra lenjost, koja nam ne da da se mrdnemo iz ušuškanog kreveta iz "meni je tako lepo"-stanja i smisliće jedno sto razloga, što psihičkih, što fizičkih da te odgovori od "hoću da se promenim"-stava.

  I naravno da ne postoji neki univerzalni savet kako da pobediš tu lenjost, kako da pobediš sebe, od osobe do osobe zavisi taj prag tolerancije, da li će nastavimo da "mučimo" sebe i krenemo dalje ili sve to da odložimo za neki drugi put.

  Meni lično i onako već svi krediti i svi izgovori potpuno potrošeni i ako se i ovaj put vratim u tu kaljugu ostaću si tamo za sva vremena i niko mi za to neće biti kriv.

  I mučiti se ili nastaviti da lenčariš Hamletovska dilema, izaberite sami, valjda ste si toliko pametni.

   Ali onda jednog dana nemojte uzimati u usta reči-"Kajem se zašto nisam odabrao drugačiji put", sami ste izabrali da se valjate u blato, jer vam je u tom trenutku bilo tako lepo.

  I nađi si filozofiju, koja će te čini srećnim, koja će jednog dana dovesti do  "mogu da se pogledam u ogledalo"-stava, bez da išta sebi prebacim, bez da se kajem, jer sam nekada bio tolika lenština, pa sam odabrao onaj "neću da se uopšte mučim"-put.

Pa dobrodošao u 2016-tu faza dva može da počne, good luck.