Zovem se uobraženko

 Nisam znala,nisam verovala-ukratko bi se mogla opisati celokupna filozofija mog života, šta sam birala, a šta sam iz toga dobijala....
 Jedno veliko ništa, ali i to je ipak nekakva "nagrada" za sva sranja što sam krojila i skrojila drugima,a ponajviše sebi...
 I dok ovako gledam poslednje obrise dana, sve kraćih oktobarskih dana znam duboko u sebi da je i jesen duboko u meni i da polako čekam da onaj odozgo dođe i odvede me, tamo negde, gde su već mnogi moji ispisnici odavno otišli....
 Ta tuga,seta,razočaranje da sam mogla mnogo više toga postići,da je moglo biti mnogo više osoba, koje će primetiti da me nema...da sam,ali nisam,kao što rekoh sama sam to birala...
 A moglo je biti posve drugačije...



 U kom trenutku skontaš da si sjebao stvari, da li za svakog od nas postoji neka mera ili je to neka univerzalna kategorija?
 U mom slučaju došlo mi je iz dupeta u glavu kad su već odavno sve prekrili snjegovi i šaš...
 Godinama već nisam bila deo njegovog života, okej i u onim periodima dok sam bila ponašala sam se toliko odbojno i hladno, kao da je on nekom magijom vezan za mene i da će ostati tako pripijen uz mene, ma kako se ja ponašala...e, kako sam se tu zajebala....
 Bila sam mlada i lepa, neki su tvrdili i pametna, ono u cvetu mladosti, ceo svet je bio preda mnom, imala sam svoje planove i nisam dozvoljavala da mi se išta ili iko nađe na tom putu...
 Ako nešto jako želiš i ako na tome radiš to će ti se sigurno i desiti-mudri saveti sa mnogobrojnih web-stranica, koje su nudile tu savremenu praktičnu filozofiju života...
  O,jako sam verovala u njih,jer sam bila moderna, raspoložena za nove stvari i išle su mi na živce one tradicionalne i konzervativne stvari, kao što su humanost,saosećanje sa drugim ljudima,ljubav....
 On se nekako pojavio iznenada ili je možda i svo vreme bio tu, ali ja ga nisam primećivala....
 Ipak sve češće sam sebe hvatala kako se smejem na njegove doskočice, kako su me njegove reči pogađale baš tamo gde je trebalo, kako je na neki način postao deo mog života...
 Nedostajao mi je u realnosti, sve češće mi je dolazio u snove i htela sebi da priznam ili ne počeo je bivati deo mog života, deo koji mi je do tada toliko falio...
 Kako me je lako "pročitao", kako je lako uvideo na koji način funkcionišem, kako je lako video moju dušu u svo svojoj svetlosti...šta mi se bre to događalo...ne ja sam moderna i savremena devojka/žena, mene niko neće da nahvata sa tim fazonima...
 A, šta ako on to sve izistinski misli, šta ako je to ono....ma ne ne može biti, ja sam savremena i moderna devojka/žena meni se ne događaju takve stvari...
 Iz dana u dan sam sve više uviđala da nisam imuna niti ravnodušna na celokupnu njegovu pojavu, da ma koliko poricala, nešto se događa sa mnom i vrlo dobro sam znala šta je to nešto...
 Ali ne može to tako, ja imam, svoje planove, on nije nigde u njima zapisan, on nije smeo da mi se desi...ja imam svoje planove...
 Treba mi vremena, sad sam baš u nekoj gužvi, ali on može da čeka, ako mu je stalo do mene čekaće me , ako treba i godinama, jer ja imam svoje planove...
 Karma je kučka, to sam kasnije iskusila u godinama koje slede, ipak tada sam mislila da mogu sve i da za to neću nikada platiti cenu...sad vidim sad znam da sam trebala drugačije postupiti, da sam mu trebala nešto reći, a ne tako hladno i sa visine pustiti da vreme odradi svoje, pustiti ga da čeka, pustiti ga da neuzvraćena ljubav u njemu nešto ubije za sva vremena...O, Bože kakvo sam ja čudovište bila tada...
 Nikad nisam saznala da li me je zamrzeo da li je zbog mene postao neupotrebljiv za neke druge osobe...ili je srećan i to nešto pronašao kod neke, koja je bila sposobna da ga voli, takav kakav je....i Bože to me ubija, zašto to nisam mogla biti ja?

 Prošle su jeseni i zime nikad o njemu više nisam čula ni reč, dolazilo mi je tako s vremena na vreme u snovima, onako nasmejan, pružao mi ruku-"Hajde sa mnom, daću ti ceo svet..."
 A onda je i to presatalo i više ga nikad nisam videla...
 I život je prolazio pokraj mene, a ja sam svakim danom bivala svesna činjenice da onim postupkom nisam ubila njega, nego sebe...
  Više mi niko nije dolazio u srce u njega se uvukla gorčina, mržnja, nemoć, prezir prema sebi...
 Da, ostvarili su mi se oni moji zacrtani planovi, ali oni nisu bili vredni toga šta sam žrtvovala radi njih....
 I zašlo je poslednje oktobarsko sunce, sve suze su odavno presušile, sve priče odavno ispričane, da znam vreme mi je da krenem...Bože, spremna sam...dođi po mene...i reci mi da li je sve ovo imalo ikakvog smisla...