-Entschuldigung Sie bitte...können Sie mir sagen wo ist Reinmar Platz...
-Ja,ja...geradeaus Baldurstraße,dann biegen rechts ab...gehe ich auf Dantestraße zwei hundret meter und das ist Reinmar Platz...
-Danke,Danke Schön...Aufwiedersehen....
München,tolike godine je živeo i radio u Nemačkoj, a eto sad je po prvi put u njemu.
Iako mu je stalno bio nekako usput,uvek ga je zaobilazio ili sa leve ili sa desne strane, ali nikad nije zalazio u njegove ulice....
Njegovi gradovi su bili Bremen,Hamburg,Hanover i ostala mesta na severu Nemačke...
Ipak sad je imao jako veliki razlog zašto se je spustio ovako daleko na jug...
Kažu da našeg čoveka možeš spaziti među milion Nemaca, imamo taj neki balkanski šmek,koji nas odvaja od ostatka sveta...
Na obodu širokog gradskog trga sedela je "poznata" ženska osoba, a pored nje na klupi se nemirno vrpoljila mala plavokosa devojčica...
-To mora da je sigurno ona,pomisli u sebi i pođe u tom pravcu...
Kako možeš nekoga izistinski poznavati koga si video tek par puta u životu, preciznije samo dva puta u životu...
Onaj poluslučajan susret na beogradskoj železničkoj stanici, dok je on čekao voz za Hamburg, a ona neko presedanje za Banja Luku...
Koliko ljudi mogu da se upoznaju u tih 15 minuta, koliko traje ispijanje jedne kafe....pa verovatno mnogo, ako su se pre toga znali godinama preko nekih IT kanala...
A bili su oboje u tom trenutku na životnoj raskrsnici, ona sveže udata, tek završila fakultet i upravo ju je čekao dobro plaćeni posao u jednoj stranskoj firmi u Banja Luci...
On sa celom Nemačkom ispred sebe, ostavljajući iza leđa celokupan svoj dotadašnji život i neku vezu, što je na sve ličila samo ne na nešto što će nekada imati ikakvog smisla...
I onaj drugi put, par godina kasnije kad je na povratku iz Nemačke onako usput prošao kroz njen grad....
Pokazala mu je grad to popodne dok je čekao vezu za na dalje i fino se ispričali ,kao i prošli put....
Bila je uspešna poslovna žena, upravo je čekala da se porodi za koji mesec i tako njen život se odvijao ,kao po scenariju, koji joj je on davno prorekao...
-Aleksandra...jesi li to ti....ufff ala si se promenila...jedva sam te prepoznao...ovo je predpostavljam tvoja kći....
-Ha,ha, pa i ti više nisi onakav kakvim te pamtim, vidiš da godine i na tebe utiču...da ovo je Sofija, moja kći,u avgustu će napuniti 12 godina...
Da li možeš ispričati ceo život, sve one male detaljčiće za samo jedno popodne, da izgleda da možeš, kada tog nekog znaš ceo svoj život...
-Da li se sećaš one tvoje priče o dobrom i lošem delu kolača i ravnoj liniji koja me čeka u životu...U, čoveče, predviđanje ti nije baš jača strana...
Nasmejao se, u suštini znao je njenu priču iz par razmenjenih poruka, koje su predhodile ovom susretu...
Da imala je jedno vreme to lepo parče kolača, ali nekako je sve kasnije išlo drugim tokom...
-Znaš, on mi je prva i najveća ljubav i stvarno sam mislila da je to ono što jednom nađeš i više se nikada ne ispušta iz života....
Ipak kasnije dođu problemi, dođe onaj pravi život i ljubav više nije dovoljna...
-Ono i dalje smo u dobrim odnosima, on se ponovo oženio, evo skoro je dobio još jednog sina , često posećuje Sofiju i tako...ipak su nam životi otišli na drugu stranu...
-I ona moja firma u kojoj si mi isto tako predviđao veliku karijeru otišla na doboš, kao i cela Bosna, ali šta da ti pričam isto je i u tvojoj Srbiji...
-A ti, jesi li našao svoj mejnstrim pravac?
Da,ni njemu nisu cvetale ruže i on se odavno razveo...sina skoro da i ne viđa, ono dva, tri puta godišnje kada dođe na godišnji u Srbiju...
Živeo je tu i tamo sa jednom iz Makedonije, ali više su se svađali i rastavljali, nego što su živeli zajedno, tako da je shvatio da mu je bolje da bude sam, nego sa nekom takvom...
I koliko ono reči, rečenica stane u jedan tren, koliko neispričanih priča, koliko trebao sam to tada uraditi na taj i na taj način...milion, milijardu, da u ovom slučaju je bila neka nemerljiva veličina...
Dok je gledao masu ljudi na širokom gradskom trgu u očima mu se pojavi setan pogled, okrenu glavu, pogleda je pravo u oči i upita je:
-A šta je bilo sa onom tvojom knjigom?
-Ja,ja...geradeaus Baldurstraße,dann biegen rechts ab...gehe ich auf Dantestraße zwei hundret meter und das ist Reinmar Platz...
-Danke,Danke Schön...Aufwiedersehen....
München,tolike godine je živeo i radio u Nemačkoj, a eto sad je po prvi put u njemu.
Iako mu je stalno bio nekako usput,uvek ga je zaobilazio ili sa leve ili sa desne strane, ali nikad nije zalazio u njegove ulice....
Njegovi gradovi su bili Bremen,Hamburg,Hanover i ostala mesta na severu Nemačke...
Ipak sad je imao jako veliki razlog zašto se je spustio ovako daleko na jug...
Kažu da našeg čoveka možeš spaziti među milion Nemaca, imamo taj neki balkanski šmek,koji nas odvaja od ostatka sveta...
Na obodu širokog gradskog trga sedela je "poznata" ženska osoba, a pored nje na klupi se nemirno vrpoljila mala plavokosa devojčica...
-To mora da je sigurno ona,pomisli u sebi i pođe u tom pravcu...
Kako možeš nekoga izistinski poznavati koga si video tek par puta u životu, preciznije samo dva puta u životu...
Onaj poluslučajan susret na beogradskoj železničkoj stanici, dok je on čekao voz za Hamburg, a ona neko presedanje za Banja Luku...
Koliko ljudi mogu da se upoznaju u tih 15 minuta, koliko traje ispijanje jedne kafe....pa verovatno mnogo, ako su se pre toga znali godinama preko nekih IT kanala...
A bili su oboje u tom trenutku na životnoj raskrsnici, ona sveže udata, tek završila fakultet i upravo ju je čekao dobro plaćeni posao u jednoj stranskoj firmi u Banja Luci...
On sa celom Nemačkom ispred sebe, ostavljajući iza leđa celokupan svoj dotadašnji život i neku vezu, što je na sve ličila samo ne na nešto što će nekada imati ikakvog smisla...
I onaj drugi put, par godina kasnije kad je na povratku iz Nemačke onako usput prošao kroz njen grad....
Pokazala mu je grad to popodne dok je čekao vezu za na dalje i fino se ispričali ,kao i prošli put....
Bila je uspešna poslovna žena, upravo je čekala da se porodi za koji mesec i tako njen život se odvijao ,kao po scenariju, koji joj je on davno prorekao...
-Aleksandra...jesi li to ti....ufff ala si se promenila...jedva sam te prepoznao...ovo je predpostavljam tvoja kći....
-Ha,ha, pa i ti više nisi onakav kakvim te pamtim, vidiš da godine i na tebe utiču...da ovo je Sofija, moja kći,u avgustu će napuniti 12 godina...
Da li možeš ispričati ceo život, sve one male detaljčiće za samo jedno popodne, da izgleda da možeš, kada tog nekog znaš ceo svoj život...
-Da li se sećaš one tvoje priče o dobrom i lošem delu kolača i ravnoj liniji koja me čeka u životu...U, čoveče, predviđanje ti nije baš jača strana...
Nasmejao se, u suštini znao je njenu priču iz par razmenjenih poruka, koje su predhodile ovom susretu...
Da imala je jedno vreme to lepo parče kolača, ali nekako je sve kasnije išlo drugim tokom...
-Znaš, on mi je prva i najveća ljubav i stvarno sam mislila da je to ono što jednom nađeš i više se nikada ne ispušta iz života....
Ipak kasnije dođu problemi, dođe onaj pravi život i ljubav više nije dovoljna...
-Ono i dalje smo u dobrim odnosima, on se ponovo oženio, evo skoro je dobio još jednog sina , često posećuje Sofiju i tako...ipak su nam životi otišli na drugu stranu...
-I ona moja firma u kojoj si mi isto tako predviđao veliku karijeru otišla na doboš, kao i cela Bosna, ali šta da ti pričam isto je i u tvojoj Srbiji...
-A ti, jesi li našao svoj mejnstrim pravac?
Da,ni njemu nisu cvetale ruže i on se odavno razveo...sina skoro da i ne viđa, ono dva, tri puta godišnje kada dođe na godišnji u Srbiju...
Živeo je tu i tamo sa jednom iz Makedonije, ali više su se svađali i rastavljali, nego što su živeli zajedno, tako da je shvatio da mu je bolje da bude sam, nego sa nekom takvom...
I koliko ono reči, rečenica stane u jedan tren, koliko neispričanih priča, koliko trebao sam to tada uraditi na taj i na taj način...milion, milijardu, da u ovom slučaju je bila neka nemerljiva veličina...
Dok je gledao masu ljudi na širokom gradskom trgu u očima mu se pojavi setan pogled, okrenu glavu, pogleda je pravo u oči i upita je:
-A šta je bilo sa onom tvojom knjigom?
Нема коментара:
Постави коментар
Hvala na ostavljenom komentaru