Uzdaj se u se i u svoje kljuse

  Koračajući po stazi zvanoj život uviđamo kako je isti sve samo ne jednostavan i lak...
 Usponi i padovi, usponi i padovi i sve tako dok te onaj odozgo ne pozove na raport i saslušanje...
 Da li je ovaj život sranje ili je ovaj život bajka, ima li uopšte ovaj život ikakvog smisla...e, da me ubiješ celog života mi se o tome roje misli i naravno da o tome nemam niti bar imalo bolji i ispravniji stav od onoga na početku....
 Ipak kako stariš sve ti se nameće više činjenica-život je jedno teško sranje i uopšte nema ikakvog smisla...
 Jebem li ga da li se rodimo kao dobra ili zla bića, da li nam je karakter određen po rođenju, da li se u vezi toga mi išta i pitamo i da li tu išta možemo promeniti...
 Ceo život sam išao po uverenju da su u načelu ljudi dobri, da uvek na kraju pobeđuje dobro i da se sve priče završavaju na-"...i živeli su srećno do kraja svog života..."
A istina je posve drugačija....

 Ljudi su stoka, zli po rođenju i uvek gledaju samo svoj lični interes...ne postoji dobro, sve je to samo u lepu foliju uvijena varijanta zlog...
 I nikada dobro nije pobedilo od samog početka vlada zlo i vladaće dok je vjeka i sveta...
 Kad svako od nas pogleda duboko u svojoj duši uvek će naći nešto pokvareno, neku zlu nit i ona je u stavri srž svih nas...
 Da li je ikome od nas donelo nečeg pozitivnog razmišljanje-budi dobar i dobro će ti se vratiti...nije niti ikada hoće, zavaravamo sami sebe, a duboko u duši se jadimo i osećamo ogromnu krivicu, jer smo ispali magarci po stoti put...
 Koliko puta si nekome dao celokupno svoje biće, koliko puta si pokušao iz dubine srca da uradiš neku ispravnu stvar i je'l ti se nekada to vratilo u vidu dobra ili si dobio isto ono što bi dobio da si odmah i bio đubre...
  Zatvoriš oči, udahneš duboko i shvatiš da si sam na ovom svetu, da apsolutno sve zavisi isključivo od tebe i da ti na tom putu ama baš niko neće pomoći...
 Shvati već jednom svi gledaju svoje interese, samo je nekad to manje, a nekad više vidljivo...
 I ne nadaj se, ne gaji lažnu nadu, ljubav ne postoji, to je samo izmišljena kategorija da bi dvoje ljudi zamaskirali ono što duboko i osećaju jedno prema drugom, a to su mržnja i duboki prezir...
I onda ćeš biti svoj na svome,otvoriće ti se novi vidici i uspećeš u svemu onome, što ranije nisi mogao, jer te je sprečavala ta vera, ta nada, da ako radiš stvari na određeni način neuspeh neće biti tako bolan i imaće nekog smisla...
 I ovaj svet bi mnogo bolje funkcionisao kada bi svi priznali jedni drugima šta u dubini duše osećamo, bez nekog pretvaranja, lažne ljubaznosti i nepostojeće dobrote...
 Možda će neko reći-u jebote kakav je to užasan svet, pa ja u njemu ne želim da živim...
  A, da nije ovaj svet satkan od laži, sitnih ineresa, lažnih osmeha možda bolji...da li je bolje da ti neko celog života servira lepo upakovanu laž ili da ti odmah u lice tresne čistu istinu...
Izaberi živi u laži ili prihvati istinu, takva kakva je...misliš da više boli čista istina...okej, živi u toj bezbolnoj laži...
 I shvati šta god da se desi na kraju ostaješ sam sa sobom i to ti je jedina univerzalna istina...