Život na ivici

   Idući stazom zvanom život tako ponekad se totalno izgubimo u njemu,upadnemo u neko sivilo i kolotečinu, maltene nam je svaki dan isti i počinjemo da životarimo od danas do sutra, zaboravljajući u potpunosti onaj život koji se živi punim plućima...

  Mnogi će reći da životne okolnosti su me naterale na to,sivilo svakodnevice mi je iscedilo i poslednje sokove života iz tela i jedino što sam posle toga radio je bilo samo puko preživljavanje...

   Da tako to ide danas se odrekneš ovoga, sutra, onoga i kao po principu kada žabu kuvaš u sve topliju i topliju vodu na kraju te život sjebe, probudiš se jednog dana vidiš da si pregurao i 90-tu godinu i da je sad vreme da se 'mre...

  Jebem li ga neki svesno provedu čitav život čekajući samo da umru, odlažu neke stvari za neko bolje vreme, čekajući da se promeni ekonomska situacija, čekajući da dođe leto ili da mu sa nebe padne sedmica na lotou...

  I možda se donekle i opireš, a onda u jednom trenutku digneš ruke i pustiš da te matica života odnese i živiš po principu-"ako je suđeno desiće se..."...

  Okej, reći će neko onaj odozgo nam je već pokvario mnoge dobre planove i to je još jedan razlog da se prepustimo apatiji...ono neće mene, ja sam rođeni baksuz, suđeno mi je da patim i da se mučim celog života...

  Verovatno svi mi imamo taj neki dominantni gen, koji nas tera da uživamo u tom svom samozažaljenju, da se valjamo u tom blatu, da prstom ne mrdnemo da se iz toga izvučemo...

  I ja trudeći se i opirući godinama toj životnoj bujici upao sam u taj začarani krug i niko mi za to nije kriv...sam sam izabrao da većinu stvari u životu izbegavam ili elegantno zaobiđem, da prođem kroz razne situacije i scene potpuno neokrznut i čuvajući se za neko buduće vreme jebem li ga verovatno za penziju...

  Uljuškaš se tako u tu zonu komfora i onda ti fino, znaš da nećeš dublje potonuti od gde si sad, niti ćeš se popeti na neke visine, koje si sanjao kao dečak...i tako godinama, ravnodušan prema celom svetu ubijaš sebe bez ikakvog razloga...

  Caka je u tome da trebaš napustiti tu zonu komfora, srušiti te nevidljive barijere, koje si sam sebi postavio, odagnati strah i zakoračiti na drugu stranu ivice...

  I nije ti problem i neimanje para, i neimanje neke perspektive u životu i neimanje ljubavi, ne to su samo male obične sitnice, koje dolaze u paketu kad središ ono veliko...

  Potrebno ti je da ponovo osetiš adrelin, da vidiš kako je to plašiti se od nepoznatih stvari, da savladaš taj strah i vidiš gde su ti granice izdržljivosti...

  Više se i ne sećam kada sam nešto ludo i otkačeno uradio što mi je podiglo adrelin, kada sam se potpuno oslobodio straha i pustio život da ga bar na trenutak u potpunosti ne kontrolišem..

  Ne sećam se više kada sam pao sa nečega, skroz se razbio, polomio ruku, nogu, ne sećam se skoro više nečega što sam uradio, a da je sa one druge strane svakodnevnih ustaljenih normi, što je sa druge strane zakona...

  Ne sećam se skoro više nečega što sam uradio samo za sebe iz čistog hira, jer mi se eto to može...ne sećam se mnogih stavri i sam sam si kriv za to...

  Nije me život pregazio, nego sam pregazio sam sebe onoga trenutka kada sam rešio da živim u toj zoni komfora i da nikada iz nje ne izađem...

  Ipak kažu da si na polovini rešenja problema kada ga sam sebi priznaš i počneš aktivno da radiš na njemu...

Jer uprkos svemu život je sjajan i bajan i samo od nas zavisi sa koje strane ivice ćemo sve to posmatrati...