Kažu ljudi kako idu godine tako ti sve više dolazi iz dupeta u glavu ili rečeno malo književnijim jezikom opametiš se napokon...e, pa kažu,e pa lažu!
I ja sam godinama čekao to evo sad ću budem ultra-mega-giga pametan, ali kako su godine prolazile video sam da od toga nema ništa...
Sećam se razmišljanja sa 15 i ovih sa xxx godina(prim.aut. kažu da samo dame,ne uvek i ne stalno i oni što su pred penziju, a ne ide im se, kriju godine, tako da ja spadam u tu nepostojeću treću grupu) i sem nekih maleckih nijansi "životna filozofija" je tu negde manje-više ista...
Da reći će neki to je tako debilno, da za tolike godine nisi ni malo mrdnuo, okej ima i onih koji će reći da je dobro ako celog života ostaneš dete, tako da ću ja ove druge uzeti kao opravdanje za to nigde "nemrdanje"...
Sećam se, mislim da sam bio tu negde drugi razred osnovne, čekao sam neku devojku, pardon devojčicu, na neki taj prvi dečji "dejt", gledao sam tu mnogo starije ljude oko mene, i pomislio-"Koji je meni kurac,ovi ljudi treba da idu na sastanke, oni su zreli,odrasli,ja sam dete i treba da idem da se igram..."
Kasnije sam shvatio da je to bio jedan žešći zajeb, i to stalno odlaganje stvari kad im je vreme, kad za to po godinama budem spreman, odrastao, a nekako mi je ta granica stalno izmicala...
I jedno vreme me stvarno nije bilo briga ni za šta, kao u fazonu doći će to nešto kada mu bude bilo vreme, ali sam u međuvremenu shvatio da verovatno neću da živim 500 godina, kao pojedine kornjače i da neke stvari treba da ubrzam...
Naravno kao i svaki pravi bukvalista sam te stvari totalno ubrzao, tako da sam u mali vremenski period strpao toliko događaja, koji bi realno neko drugi komotno razvukao u jedno pedesetak, ako ne i više godina...
Naravno i "dodatno ubrzanje", kao i lenstvovanje ostavlja i te kakve tragove na telo i celokupan organizam, tako da sam u jednom trenutku rešio da iskočim iz tog ekspesnog voza i odaberem neko sporije prevozno sredstvo...
Okej, tako s vremena na vreme sam dodavao ili oduzimao gas, što zbog uslova na putu, što zbog onoga-"e, tako mi se može"....
Pakovao sam raznorazne uspomene u tu bandoglavu glaveterinu, po principu-"možda jednog dana ustreba" i čekao da ta iskustva iskoristim na pravi način...
Jebem li ga možda sam u nečemu i skroz uspeo, okej verovatno se neću naći ni u jednom udžbeniku istorije, ali kao olakšavajuća okolnost je to što mi to nikada i nije bila namera...
Neko sa strane će reći sve ovo odozgo se treba pisati sa devedeset i kusur godina, kada već uveliko nameravaš da odeš gore do svetog Petra...i taj neko će dodati-"Aman koji ti je kurac pred tobom su još gomile godina(nadam se) zajebi "memoare" idi nađi....biipppp....da ne budem baš sad vulgaran...
Ipak lako se je prepustiti filozofiji-"samo da dočekam penziju" da sediš negde sa strane, vraćaš se iznova i iznova u "kakav sam ja baja bio" prošlost i da se ufuravaš u neki fazon-"još će te vi mene moliti..."...
I nemoj posle da bude "nisam znala, nisam verovala",taj ekspesni voz, za koji se još uvek s vremena na vreme kačiš, će jednom trajno otići iz tvoje doline, i šta onda govedo(ovo je kompliment)...
Jeste lepa je dugo čekana penzija, ali lep je i ostali život, zato mršššš napolje nemoj da bijem....
Нема коментара:
Постави коментар
Hvala na ostavljenom komentaru