Kažu da dok si mlad treba imati neke političke ideale,živeti za neke više ciljeve,da nije sve neka puka svakodnevica,nego da svoje vreme,energiju treba uložiti i u boljitak društva u kome živiš.
Koliko treba da si naivan u toj mladosti,da nekada kada dođeš u neke zrele godine ne bi ispao potpuni magarac,kada se toga setiš,da ipak možeš da kažeš ipak je vredela ta moja naivnost.
Ne znam ni sam kako sam upao u taj začarani politički svet,ono i ne upadaš svojom voljom,nego te prosto život natera na to.U redu imao sam tada određene ideale,kako treba da izgleda društvo u kome i ja živim,nekako mi se činilo kao obaveza da to društvo i načinim boljim.
I verovatno su i svačije dvadesete godine takve,eksplozivne,zapaljive,sa puno naboja i stalnom težnjom ići na juriš,na nešto,na nekoga,nebitno,važna je ta dinamika.
Biti privilegovan pa živeti u dinamičnim devedesetim,sa vetrovima rata na sve strane,sa praznim policama,hlebom na zapis,ali sa pištaljkom u ustima i uverenjem da si sada na pravoj strani,na strani na kojoj su i svi poznati pisci,umetnici,sportisti,e da mi je još jednom biti tako naivan.
U redu neću da lažem bilo mi je srce puno tog 5-og oktobra uveče,sva ta energija sa mnogobrojnih protesta,ona jurnjava sa policijom,gorčina,jer im ne možeš ništa,a oni su tebi uzeli sve.Kako smo naivno verovali da se tada promenilo sve,da će od sutra i našom zemljom poteći ta dugo očekivana demokratija,da više nikada na javnoj sceni nećemo videti one mračne likove iz devedesetih,da je to neka čuvena istorijska prekretnica.
Te tri godine do Zoranovog ubistva smo i u realnosti videli taj dugo obećani bolji život,sve je nekako išlo u tom pravcu,društvo se menjalo,da ovaj put izistinski na bolje.
Tad nisam verovao da će Zoranovo ubistvo ubiti i nadu ove zemlje zauvek,mislio sam da je proces u demokratiju nezaustavljivo krenuo napred,da postoje još mnogo ljudi,koji će uspešno realizovati Zoranove ideje,o kako sam naivan bio.
Da se odmah razumemo onaj Koštunica mi je bio oduvek jako antipatičan lik,iako sam išao na njegove mitinge,lepio njegove plakate,glasao za njega 2000-te,nikada mi on nije bio neko svoj,neko ko će promeniti ovo društvo na bolje,jako jako mutan tip,što će se kasnije i pokazati i dokazati.
Osveženje na političkoj sceni doneo Boris Tadić,jeste bio mi je simpatičan od početka i verovao sam u njega sve do onomad,ali sad iz ove perspektive vidim da sam se i tu jako zajebao.
Ipak može da priča ko šta oće,ipak se u vreme potpune Tadićeve vladavine mnogo bolje živelo,nego što se živi danas.Ali ja sam laik i govorim samo iz svog ličnog iskustva,neka pametniji ljudi sude za Tadićeva dela.
A šta se desilo 2012-te neki kažu došli su pravi ljudi,došlo je do promena,sad ćemo krenuti na bolje.Jel' neko danas bolje živi nego što je živeo do tad,da li je zadovoljena bar jedna društvena pravda?
Nije,niti će ikada biti,ko je kriv,političari,ma jok krivi smo mi,ti ogavni političari su naše komšije,očevi,braća,prijatelji,mi smo ih birali i zato pssstttttt,ne svaljujmo krivicu na nekoga drugog.
Evo ja lično priznajem da su me dosta puta totalno napravili na magarca,svojevoljno sam učestvovao u građenju ličnosti,koji će mi kasnije zagorčavati život.
I jesam li se opametio,da li ću sledeći put glasati za prave,bolje ljude(da li takvi uopšte i postoje),ne verujem,koga jednom zajebu,jebaće ga do kraja života.
Tako da prst na čelo i bez velikih reči sve smo si ovo sami zakuvali,svaka nam čast!!!!
Нема коментара:
Постави коментар
Hvala na ostavljenom komentaru