Moji razgovori s` Bogom

A jel` postoji Bog? A kako on izgleda? A gde on živi?

  Dečja pitanja i podpitanja o nečemu apstraktnom, na koje nam odrasli nikada nisu znali dati odgovor, kao što ga i mi sada ne znamo.

  Nešto nedokučivo i neodgonetljivo stvar ličnog izbora koliko će ti to biti prisutno u tvom životu ili pak neće.

  Možeš ga obožavati, možeš gajiti neki prezir prema svemu tome, ali činjenica šta god da radiš nikada nećeš saznati šta je zapravo BOG.

  Moja familija nikada nije bila religiozna, deda je bio tvrdokorni komunista i po partijskoj direktivi gušio je na samom početku u okviru porodice, ma kakvu pomisao na Boga i religiju.

  I pravo je čudo da je pored njega baba u duši bila veliki vernik, znala je sve praznike, postila svaki petak, da i taj slavni komunizam ipak nije bio toliko svemoguć.

  Tako da što se običaja tiče mi nismo znali za krsnu slavu, nisu se praznovali praznici, niti se nešto obraćalo pažnje na taj aspekt života.

  S tim u vezi nikada nisam bio kršten u crkvi i iskreno gledajući ni dan danas ne znam da li mi to fali ili mi je povodom toga baš svejedno.

  Kao mali čuo sam da negde gore postoji neki Bog, ali mi niko od starijih nije umeo pobliže o tome išta govoriti.

  Škola,pa škola je bila komunistička tamo je jedini Bog bio Tito i neki drugi se nije pominjao.

  Kasnije kako sam odrastao imao sam različite odnose prema Bogu u početku sam ga se veoma plašio, mada nisam imao pojma šta mi sve može napraviti(i zbog čega) da bih prolazo kroz faze ravnodušnosti, ali i kroz faze kada sam mu bio veoma blizak.

  Dešavale su se situacije da ga nekad za nešto konkretno zamolim, a kada mi ne bi to učinio ljutio sam se na njega i negirao ga u potpunosti.

 Nisam mogao da shvatim da Bog nije isto što i Deda Mraz i da njemu u opisu posla nije ispunjavanje želja.

  Jedno vreme sam imao jedan baš negativni stav prema njemu, za sve što mi se loše dešavalo meni, ali i u svetu sam ga krivio i ismevao sve one koji su verovali u njega.

 Kasnije kada sam shvatio da Bog nije isto što i religija i da treba razdvojiti ove podmitljive popove na zemlji i ono duhovno što Bog predstavlja bilo mi je mnogo lakše da izgradim neki svoj odnos prema njemu.

 Veliki sam skeptik u duši i sve prvenstveno posmartam preko matematičkih formula odnosno preko nauke, tako da mi veliki deo onoga što ljudi govore o Bogu ne pije vodu.

  Konkretno oko Isusa Hrista, verujem da je bio velika istorijska ličnost, učitelj, koji je pomagao ljudima pre svega da duhovno pronađu sebe i da nađu neki smisao svega na ovom svetu.

  Ipak sve ono oko pretvaranja vode u vino i na kraju uskrsnuća ne mogu duhovno da razumem, verujem da ni Isusu to nije bila namera nego su neke društvene klase posle njega na tome izgradile svoju hijararhiju u svetu i tu stavljam tačku.

  Svako ima pravo da veruje ili ne i to na način kako njemu odgovara, tako da su ovi popovi i crkvena administracija samo nepotreban višak ili bolje rečeno finansijski trošak.

  Ako ja u dubini duše verujem u to nešto svevišnje, to nešto što je iznad materijalnog sveta šta će mi neki pop da mi pokazuje da li je taj moj način ispravan ili ne.Neka on veruje kako mu je zgodno, pa ću i ja na isti način.

  I da definitivno postoji to nešto iznad nas, nešto što daje svemu smisao i da li je to neka vrsta matriksa, simulacija generacija iz budućnosti ili Bog bilo bi glupo i suviše prosto da je ovaj životno vek na zemlji sve i potpuno što negde postoji.

 Ipak mislim da kao ljdska vrsta nikada na to pitanje nećemo imati odgovor, jer taj koji nas je "napravio" je verovatno napravio mehanizme da do tih odgovora nikada i ne dođemo.

  A možda je i tako bolje, jer verovatno ne bismo bili u stanju da podnesemo tu istinu.