A čemu sve to?

  Od kako se rodimo uče nas,vaspitavaju nas kako da se korektno ponašamo u društvu u kome živimo,kako da se uklopimo,na koji način da funkcionišemo.

  I tako malo po malo,naviku po naviku usvajamo nit po nit,kao mašina,po tačno utvrđenom obrascu,jer tako treba,tako su radile mnoge generacije pre nas,jer jedino tako možeš bez problema da prođeš,da odživiš ovaj život od početka do kraja.

  A zašto nas niko na tom putu ne upita da li nam se taj obrazac sviđa,da li želimo da ga sledimo,da li smo srećni na tom putu,koji su nam zacrtali.

  Kažu ne pitaj ništa neko odozgo vidi sve,ako se budeš ponašao po tim opšte nametnutim pravilima sledi nagrada i onda ćeš biti srećan,onda će te to čemu žudiš samopronaći.

  Ali gledajući tako sa strane druge individue vidim i sam gomile promašenih slučajeva,koji nisu dočekali obećanu nagradu,koju su tek na kraju videli da su se zajebali i to do koske.

  Želim da verujem da bi ovaj svet otišao u kurac,pardon potpao pod teoriju haosa,da nije tih božjih,odnosno društvenih zakona,jer ma koliko da si očepen i da hoćeš nešto na svoju ruku nećeš moći,jer već će to isto društvo naći mehanizme da iseče te abnormalne pojave u korenu.

  A čemu sve to-pitanje koje se uvek pojavi kada ispuniš postavljene zadatke,kada se ponašaš baš kako je društvo naredilo,a nema očekivane nagrade,nema ništa,prazno,ma nešto je trulo u državi Danskoj i to debelo....

  I onda idu faze,razočarenje u sve i svakoga,pa bes i gorčina prema celom svetu i na kraju dolazi ono najgore-ravnodušnost,kada potpuno otupiš na sva dešavanja oko tebe,kada više ne umeš da se raduješ,da se smeješ,plačeš,da išta osećaš prema bilo kojim ljudima i događajima...A čemu sve to?

  I šta je onda ispravno biti po PS-u(pravilo službe,vojni termin) i verovati da prepametno društvo zna šta je najbolje za tebe i nekad dočekati to svoje žrtvovanje ili biti očepen i uvek na svoju ruku,stalno ići glavom kroz zid,nadajući se da će glava izdržati i taj zid konačno jednom pasti....

  Ipak i u jednom i u drugom slučajevu sve se svodi na jedno jebeno-hoću da budem SREĆAN,nebitno plivajući u zlatu,grcajući u siromaštvu,celog života sam ili sa idealnom polovinom,ne nije važno,da ako si i samo srećan,sve ostalo je nebitno...

  I ovaj život je sranje i ovaj život je super,rečenice koje će te zavisno od perioda više puta sačekivati u životu i ja ne znam i ja ne umem,šta mi to treba i šta je to najbolje za mene,jer kad bi to znali odmah po rođenju mislim da i ne bi imali svrhu da nastavimo sa ostatkom života,jer smo odmah na početku ispunili cilj...

  Ipak voleo bih jednog dana kad mi dođe vreme da kažem doviđenja da se setim svih onih događaja koji su me činili srćnim i da kažem-O,da ipak je ovaj život imao neku svrhu...