Ona mala plava

   Kad malo bolje razmisli ustvari nisu se uopšte ni poznavali, ne nije bilo ikakvih priča među njima pogotovo onih što vuku na romantiku, da sve je to do poslednjeg slovca on izmislio u svojoj glavi,a ona se samo našla tu ni kriva i ni dužna.

  Kad ne postoji pravi problem, a ti ga sam izmisli, ako ti je već posve dosadno u životu, a ti od ničega napravi neki izmišljeni događaj, koji će ti preokupirati svu raspoloživu pažnju.

  U nekom dobrom filmu čovek ide ulicom slučajno naleti na osobu suprotnog pola, sudare se, njoj iz ruku poispadaju neke knjige, što nosila u ruci,i kad se sagnu oboje da ih podignu, istovremeno im se sretnu pogledi, nešto iz dubine svemira ih opauči i onda se redom ređaju slike-klupica u parku, držanje za ruku i na kraju onaj čika u sakou i ona teta u beloj haljini i dok ide odjavna špica u glavi nam idu reči-"....i živeli su srećno do kraja života..."

  Zašto se to onda nije desilo u njihovom slučaju, a scenografija je bila tako dobro postavljena, u malom gradiću u kom su oboje živeli bilo je tek par uličica i samim tim veoma velika verovatnoća da će se kad tad sudariti...

  Njegov izgovor-"...ali ona nikada nije nosila nikakve knjige...", samo bedni izgovor da ikada pokuša da ostvari bilo kakav realan kontakt sa njom, da lakše je o nekom maštati i od tog istog praviti idola u glavi, nego se potruditi da tu istu osobu pozoveš na kafu ili sok...

  O, kakve je sve dobre izgovore nalazio u svojoj glavi-"Ona je suviše dobra za tebe....pogledaj njen život,a pogledaj svoj, zašto bi se ona spuštala na tvoj nivo....šta ti možeš njoj da pružiš..."

  I tako je odlučio da joj se divi sa strane, da je takoreći špijunira po društvenim mrežama, ne uvrnuto i tipa "i ja sam serijski ubica", nego kad se iskreno nekome diviš, kad ti neko bez nekog posebnog razloga tako priraste k srcu...

  Mislio je-"Nema ovako štete ni za jednoga, ona ionako i ne zna da on postoji ,a njemu je dovoljno da zna da tamo negde postoji neko tako divan i neobičan..."

  Ali hoće to, ali malo prekosutra.

  Da mnogi su pokušali da šteluju osećanja, da ista doziraju baš u meri koja njima odgovara.Ipak svi se kad tad prevarimo u računicu i uvidimo to već kad je rezultat radnje uveliko na stolu.

  Pisati reč "zaljubljen", pisati reč "voleti" osobi koju jedva i poznaješ stvarno nema nikakvog smisla, ipak zašto bi sve na ovom svetu i moralo imati smisla.

  Zašto jednom u životu nešto ne bi moglo proći bez matematičkog definisanja, bez stavljanja izraza- "Ovo je..." već sve to staviti u neku nedefinisanu kategoriju, na koju ćeš zalepiti etiketu sa rečima -"Ovo me čini srećnim".

  Ona mala plava će nastaviti da postoji u svom svetu, koji je uvek bio i biće par spratova više iznad njegovog, hodaće istim ulicama i naravno nikada se neće sudariti uživo, jer....ona nikada neće nositi knjige, a on nikada neće smeti da ostane na istoj strani ulice kada mu ona dolazi u susret...

  I živeće ta mala plava još dugi niz godina u njegovoj glavi, davaće ovom sivom životu neki smisao, tračak nade da čak i on može biti srećan...

  I jednog dana kada je neko odvede sa tih ulica negde daleko ona će ostati da lebdi tu negde u vazduhu, tako blizu njega, a tako daleko da bi je ikada mogao dohvatiti.