Po meni se ništa neće zvati

    Broj 453, a neka se spremi  454 i 455...
 Pogledao je pločicu u svojoj ruci sa brojem 460 i shvatio je da će i on vlo brzo unutra...
 Da sveti Petar je ovaj dan baš bio u top formi red se je topio kao sneg na prolećnom suncu...
 Čovek do njega je cupkao nogom, da li je bio nervozan da što pre uđe tamo ili je bio nervozan što uopšte mora da uđe tamo...
 Ali šta ga se to tiče, on mora pre svega voditi računa o samom sebi, a ovaj put ga je baš zagovnio...jebaće mu tamo sve po spisku...
 Da kao što je i mislio ovi par što je bilo ispred njega brzo završiše, da delovali su kao fini ljudi, verovatno su bez problema otišli u raj...
 Ufff kako je hladna ova kvaka na vratima, a da ipak dođe malo kasnije ili da uopšte nikada i ne dođe, ali sa ovog mesta nema nazad niti bilo kakvog odustajanja, ovde si ko si i šta si, odnosno ko si i šta si bio...
Joj kako smo na zemlji potpuno pogrešno zamišljali svetog Petra, bradurina i veliki štap, ovaj ispred mene izgleda kao šalterski radnik, ili je pak u pitanju ona....ko pusti ovu maglu, da li je ona deo scenskog efekta...
-Priđi broju 460...ufff ovo je vrlo komplikovan slučaj,teško da ima ovde materijala za raj...
-Ali kako, pa ja sam ceo život živeo po božjim pravilima, nikome nisam stajao na put, nikoga nisam povređivao...to mora da je neka greška...
-Greška, kažeš, pa da vidimo....



  Jebote gde je ovde ekran, gde su zvučnici...odakle se ovo stvorilo u mojoj glavi...
 Dobar i plemenit hrišćanin, koji uzgred nikada nije bio kršten u crkvi, koju nikada nije posećivao, ali da ne budemo toliki formalisti...
 Je li dobra i plemenita osoba, koja je ceo život prespavala, koja se šunjala na prstima, koja je upotrebila milion izgovora da odustane od nečega...
 Je li dobra i plemenita osoba, koja je ceo život brinula isključivo o sopstvenim interesima, koga nisu interesovali drugi ljudi oko njega....
 Je li magarče, jesi li bio fina i dobra osoba, kada si na tako grub i bezdušan način ostavio onu malecku, uprkos tome što te je toliko volela...je li konjino da li znaš da smo je jedva spasili, odgovorili da ne skače sa mosta....
 I nije bila ona jedina, koliko si takvih povredio na isti način jel si glumio neko ludilo, neku hladnoću, neko uzvišeno biće...jebote koji kurac se tada motao u tvojoj glavi...
 Jesi poštovao svoga oca i svoju mater, da li i sada možeš da shvatiš koliko su se odricali u životu, samo da bi ti postao čovek, a to nisi nikada cenio...gledao si sa prezirom te jadne ljude, da ti si pametniji od njih, oni su tako zaostali i nemoderni....
 Da li si bio dobra osoba, kada si odbijao redom sve one ljude, koji su hteli da ti pomognu, tako što će ti omogućiti da sopstvenim rukama zaradiš neki dinar....da li si ikada prema njima bio fer, jer za milog Boga oni nisu imali baš nikakvu obavezu da ti pomažu...
  Da li se je dobra i plemenita osoba zatvarala mesecima u svoj virtuelni svet i na onaj relni gledao sa neke visine...jebote koji je tebi bio kurac kad si zamišljao da si neki Bog, a u stvari si jedna obična kišna glista...
  Koliko šansi si dobijao u životu i baš sve si ih prokockao i koji kurac onda više hoćeš...
 Nikada nisi umeo da shvatiš da život čine usponi i padovi i da ravna linija postoji jedino ako se odrekneš njega, prestaneš da živiš, počneš da životariš...
 Jel misliš da smo mi budale i da će ti sad damo neki život u kome će ti sve biti pesma i veselje,o brate,gadno si se zajebao...
  I je li ti se isplatila ta nadmenost, ta tvrdoglavost, jebote da li sad možeš da shvatiš da si tim stavom sjebao sam sebe i nikoga drugog....misliš da nekoga moli dupe više za tebe, magarčino...
  A imao si tako lepe perspektive da postigneš nešto jako veliko, ali sve si uprskao i sam si zato kriv...
Osećao je kako mu kolena klecaju i osećao je kako mu idu neki trnci uz nogu, neka hladnoća...
Hteo je da vikne, da zaplače ali nije mogao...probaće još ovaj put, uzeo je vazduh , njime ispunio pluća i viknuo koliko ga grlo nosi....
 Sav okupan u znoju sedeo je u polumraku sobe...
Ufff, jebote sve je ovo bio san...ili možda nije...
 Pokušao je ponovo da zaspi, ali nije mu se dalo....skrušenost, poniznost ispunjavale su mu telo i na usnama su mu se same od sebe pojavile reči...Bože,oprosti mi....